Tokom svog razvoja, čovek i civilizacija prolazili su kroz različite „društvene eksperimente”, ali ništa od čitave lepeze „ustrojstava” čak ni ne liči na ono što je doneo XXI vek. Nikada pre deca nisu bila „centar sveta” – već „mali ljudi” koji dele sudbinu svojih roditelja. Radi se o tome da je stigao „decijarhat”.
Nema ništa loše u tome da deca imaju bezbrižno i lepo detinjstvo. Svaki roditelj priželjkuje da svom detetu obezbedi što veću dozu komfora i zadovoljstva životom. Svako od nas ima „urođenu” potrebu da doživi što može više lepoga i da se, što je moguće više, raduje životu. Drugačije rečeno, svako, i to u najskrivenijem delu svoje duše, priželjkuje „bajku od života”. Dvadeset prvi vek je značajnom broju dece to omogućio. I sve bi bilo u redu da nismo dospeli do paradoksa. Veliki broj dece se toliko „ušuška” u svojoj bajci da ostaje nespreman za susret sa realnošću.
Omogućavanjem „života iz bajke”, činimo da deca ostanu nepripremljena za ono što je sve samo ne bajka. Pitanje nad kojim treba da budemo budni je na kojim iskustvima i kada će deca upoznati realan život, onaj u kojem nema roditeljskog kišobrana iznad glave – svet odgovornosti, rada i samostalnosti.
Decu oblikuju njihova iskustva. Šta god da doživljavaju i proživljavaju, njihova psiha to tumači kao „jedino ispravno”. Nije nikakvo čudo što se naviknu na svoju bajku i što ne žele da je napuste. Zaista je lakše i lepše kada o svemu važnom brine neko drugi, kada svaka želja postaje stvarnost, kada se sve vreme ovoga sveta ima za igru, zabavu i zadovoljstva. Ali – uvek mora da ima neko „ali” – kada dođe vreme za školu, „bajka” postaje problem. Iako se smatra da škola, takva kakva jeste, pripada „pametnima”, to je jako daleko od istine. Škola pripada vrednim, samostalnim, odgovornim, istrajnim – onima koji su spremni da ulože napor i koji su samostalni u izvršavanju obaveza.
Da se razumemo – ima li među nama odraslima onih koji su obožavali da sede i uče? Ima li onih koji su se radovali tome da provode sate nad knjigom u nastojanju da memorišu informacije kojima treba da ovladaju? Biće da ih je veoma malo, ako ih uopšte ima. Međutim, nekada se znalo šta je obaveza i dužnost, a šta je igra i zabava. Kako mislimo da deca budu odgovorna i spremna da ulože trud ako je njihov dotadašnji stil života bio suprotan od toga. Čudimo se što im je sve teže objasniti šta se u školi očekuje i kakve obaveze imaju. Ne pitamo se na kojim iskustvima su mogla da upoznaju i razviju te kvalitete.
Školski uspeh (ili neuspeh), sam po sebi, i nije najvažnija stvar. Postoji nešto, za život, važnije od toga. To odlično znaju oni čija su deca krenula lošim putem. Najvažnija veština koju treba da razvijemo kod današnje dece jeste da ih ojačamo da mogu da prepoznaju ono što za njih nije dobro i da ih naučimo da tome kažu „NE”. Koliko god da smo prisutni u njihovim životima, veliko je pitanje koliko smo prisutni u njihovim „mislima”.
Po svojoj prirodi ljudski mozak ne može da bude dokon i da se ničim ne bavi. Ako dete nema potrebu da razmišlja o nečem pametnom i važnom, njegov um će brzo i lako to pametno i važno pronaći na nekom polju koje mu je dostupno. Ima roditelja kojima je čak i simpatično kada se dete „bacaka” i tera po svom sve dok ne dobije šta želi. To može da ostane simapatično samo do trenutka kada dete počne da donosi samostalne odluke. Tek kada „pogreši”, pitamo se kako mu je to „palo na pamet”. Čak ni tada ne prepoznajemo da smo doprineli time što nismo blagovremeno obezbedili uslove da dete razvije odgovornost, istrajnost, mudrost…
Ako postoji reč koja može da opiše detinjstvo današnje dece, onda je to PREZAŠTIĆENOST. Prezaštićenost od života i realnosti, od obaveza i odgovornosti, od rada i ulaganja napora.
Prezaštićenost jeste nezaštićenost. Nespremnost za samostalno funkcionisanje, na jednoj strani, a na drugoj, spremnost isključivo na komfor i hedonizam. Zato je sve više dece koja su nogama na zemlji, a glavom u oblacima. Kako u njihovim očima izgleda ovaj svet, ne možemo ni da naslutimo. Kako će se izboriti sa životnim nedaćama, možemo samo da pretpostavimo.
Ono što treba da imamo u vidu jeste: šta god da deca rade – plod je njihovog iskustva i shvatanja života. Ako dozvolimo da misle samo o igri i zabavi – dozvolili smo da se igraju sa životom. U tom smislu – odgovornost nije njihova. Deca su samo deca. Mi odrasli smo dužni da gledamo i u njihovu budućnost. Njihove ličnosti ne gradi ono što im pružamo, već ono što od njih tražimo. U tome je suština vaspitanja. Decu ne vaspitava toliko ono što im govorimo, koliko ono što osećaju. Ako želimo da budu uspešna, vredna i samostalna, potrebno je da ih na vreme naučimo da je igra jedno, a rad drugo – da je jedna stvar MISLITI i raditi, a sasvim druga MAŠTATI i zabavljati se, i da upravo od veštine da pomirimo i ujedinimo ta dva suštinska htenja, najviše zavisi kvalitet života. Nažalost, malo je čak i odraslih ljudi koji su toga svesni. Kada razmišljamo po sistemu „da li mi to što radim donosi prijatnost?”, tada razmišljamo maštom. Kada razmišljamo po sistemu „da li je to što radim dobro za mene i druge?”, tada razmišljamo logikom.
Današnja deca su odlično obaveštena. Jedini problem je što to ne primenjuju – što znanje o životno važnim pitanjima ostaje pasivno. Dok ih ne naučimo da pre nego što donesu neku odluku PITAJU SEBE da li je to dobro – odnosno, da li ono što nameravaju da učine, ili ne učine, ima smisla – ničemu ih zapravo nismo naučili. Iako svi znamo da ih ne možemo, sve i da hoćemo, celog života voditi za ruku, često smo skloni da poverujemo da će se sve rešiti samo od sebe.
Ako svoje dete volimo najviše na svetu, a obično je tako, to nije razlog da ga štitimo od obaveza i života, već da obaveze „izmišljamo”. To je, u današnjim uslovima, verovatno jedini način da decu naučimo životu – ili bar onim lekcijama koje su univerzalne od kada je sveta i vremena. Koliko god da je svet komforniji, život je nekako sve suroviji, a mogućnost da se zaluta sve je prisutnija.
Život je samo mogućnost da se živi. Šta ćemo dobiti ponajviše zavisi od odluka i izbora koje učinimo, a to opet zavisi od načina na koji razmišljamo. Njegova čarobnost se ponajviše ogleda u tome da čime god da se bavimo, i kako god da postupamo, možemo pronaći radost i ljubav. Pronaći „DA” ali zadržati „NE” ako na sebe mislimo više nego na druge.
Ako svojoj deci zaista želimo dobro, omogućimo im da radost pronađu u radu i odgovornosti, u promišljanju „logikom”. Sve čemu treba da ih naučimo može se svesti na jednu rečenicu: da tragaju za smislom života, radošću i ljubavlju, budni nad pitanjem – zaslužujem li ono što želim?
Autor: Momčilo Stepanović (1964), diplomirani učitelj – master, OŠ „Banović Strahinja” Beograd, pedagoški savetnik, savetnik, spoljni saradnik Školske uprave Beograd, osnivač Udruženja „Kreativni učitelji”, član Mense Srbije, autor 10 akreditovanih programa stručnog usavršavanja u obrazovanju, autor programa kinestetičkog učenja „Kreativna školica uspeha”, autor udžbenika i novih nastavnih metoda, autor didaktičkog sredstva i društvene igre „Kreativna matematika” (dobitnik priznanja „Dobra igračka” za 2018. godinu), autor knjiga: „Biseri u pepelu”, „Dobrotoljublje” i „Maštači”. Otac i deda.
Literatura:
Momčilo Stepanović: „Maštači” (2018), autorsko izdanje, Udruženje „Kreativni učitelji”, Novi Beograd.
Izvor:institut.edu.rs/