Кад се приближи школска приредба, наставници су увек у истом проблему – где пронаћи текст који није већ милион пута виђен, који ће деца радо играти, који ће бити забаван, маштовит и занимљив публици? Гугл је одлично место, наш сајт је такође права ризница, али постоји једна књига за коју мали број наставника зна а која нам је допала шака – Игрокази за школске приредбе. Аутор је маестрални Дејан Алексић, дечји писац непресушне инспирације (можда сте чули за његове приче, као што је она о дечаку који толико жели да се одушеви на француском, али како, кад не зна француски? Или она чији је главни јунак један упитник, који је изгубио посао јер је на његово питање пронађен одговор, па су сад запослили тачку, а он нема од чега да прехрани своје сироте мале упитничиће?)
У књизи је 23 драмска текста, сви подједнако оригинални, духовити и необични, а ми доносимо један „наменски” за случај да се некоме ближи Дан школе…
ДАН ШКОЛЕ
ЛИЦА: Јелена, Драган, Марина, Иван, Марко (сви имају по десет година)
(Дешава се у учионици. Јелена, Марина, Марко и Иван седе за једном клупом. Улази Драган.)
ЈЕЛЕНА: Ево Драгана! Јеси ли нашао нешто?
ДРАГАН: Ништа, Јелена.
МАРИНА: Па шта ћемо онда? Зар у библиотеци нема неких нових текстова?
ИВАН: Да! Како ћемо онда да спремимо скеч за Дан школе?
ДРАГАН: Играли смо већ све те текстове. Треба нам нешто ново.
ЈЕЛЕНА: И где су уопште ти писци? Пише ли ико у овој земљи игроказе за овакве прилике?
ИВАН: Учитељица нас је пустила са часова да се спремимо, а ми ништа нисмо урадили.
ЈЕЛЕНА: Мене је већ срамота.
ИВАН: Јелена је у праву. Овакву трему нисам имао још од првог дана у школи.
ДРАГАН: Ко се још сећа како му је било првог дана у школи? (Повлачи се мало у страну да слуша разговор.)
МАРКО: Их, давно је то било.
ЈЕЛЕНА: Ја се сећам да сам била поносна. Све ми је нешто било топло око срца…
ИВАН: Мени је било топло у крилу пошто сам се упишкио од страха.
МАРКО: Иване, мислио сам да смо другови међу којима нема тајни, а ти кријеш да пишкиш у гаће.
ИВАН: То је било само једном. Још у првом разреду.
МАРИНА: Ја се сећам да је Марко био љубоморан што сам у клупи са оним слатким Михајлом.
МАРКО: Ја био љубоморан?! Нема шансе!
ЈЕЛЕНА: Нема шансе, је ли? А што си му онда ставио шпенадлу на столицу?
МАРКО: Зато што на музичком никад није хтео да пева, па сам желео да чујем какав му је глас.
ЈЕЛЕНА: Да, звучао је као Павароти ког су натерали да трчи кроз коприве.
МАРИНА: А ја три дана нисам могла да чујем на десно уво.
ИВАН: Како сте га се само сетили? Па тај се Михајло још у првом разреду некуд одселио.
ЈЕЛЕНА: Да, у Данску.
МАРКО: Је л’ из Данске беше онај писац … Андерсен?
МАРИНА: Јесте.
ЈЕЛЕНА: Е да нам је овде неки Андерсен, сад не бисмо имали проблем с текстом.
МАРКО: А знате ли чега се ја сећам кад помислим на први школски дан?
МАРИНА: Па већ смо рекли – љубоморе.
МАРКО: Ма, неее… Сећам се једног врапца; једног малог врапца који се после кише брчкао у старој ципели баченој крај пута, пуној воде…
ИВАН: Људи, па овај је Марко прави песник!
ЈЕЛЕНА: Невероватно! А ми те све време доживљавамо као неког шмекера.
ИВАН: Баш нека танана душа овај Марко (патетично). Је л’ плачеш увече кад залази сунце и лишће сетно шуми на усамљеној брези?
МАРКО: Добро, заборавите шта сам рекао. Нема никаквог врапца. Све сам измислио.
МАРИНА: Види како се постидео!
ЈЕЛЕНА: Марко, не стоји ти да се стидиш. Смешан си као фризура наше учитељице за прошлогодишњи Дан жена.
ИВАН: Да, имала је и онај шешир с много перја од неке афричке птице.
МАРКО: Откуд знаш да је од афричке?
ЈЕЛЕНА: Чула ју је Марина једном кад је разговарала с директором у зборници.
МАРИНА: Јесте, а директор је рекао како редовно фарба бркове.
МАРКО: Наш директор фарба бркове?!
ЈЕЛЕНА: (стишава је) Добро, не мораш толико да вичеш! У школи смо.
ИВАН: У школи која идућег уторка слави свој дан, а ми још нисмо почели да спремамо свој део програма.
ЈЕЛЕНА: А текста ниоткуд…
ИВАН: Ја предлажем да одемо код учитељице и кажемо јој да нисмо способни за ово.
ДРАГАН: Полако, није крај света.
ЈЕЛЕНА: (Драгану) А што си се ти тако ућутао? Видиш да нам гори под ногама.
ДРАГАН: Смислићемо нешто.
МАРКО: А шта да смислимо?
МАРИНА: Да, шта да смислимо? Уосталом, ти си обећао да ћеш наћи неки супер текст.
ДРАГАН: Јесам. И испунио сам обећање.
ЈЕЛЕНА: Па што нас онда завитлаваш? Ко је писац?
ДРАГАН: Ми.
ИВАН: Како то мислиш ми?
ДРАГАН: Ево овако. (Драган из своје торбе, која је стајала на клупи, вади диктафон и пушта снимак претходног разговора. Остали слушају.)
ЈЕЛЕНА: Ово стварно добро звучи. Само треба да препишемо.
МАРКО: Драгане, ти си геније! Не – ти си Андерсен! Имамо текст!
ИВАН: Може, али ако се избаци онај део кад се ја упишким.
ЈЕЛЕНА: И оно што сам рекла за учитељичину фризуру.
МАРКО: Онај мој врабац никако не сме да се помене. Нећу да се мисли како сам неки осећајни шоња.
МАРИНА: Ма какав врабац! Хоћу да се избаци оно за директорове фарбане бркове.
ДРАГАН: Чекајте, ако све то избацимо, онда нема текста.
ИВАН: Уф, па да.
ДРАГАН: Бирајте – или имамо текст, или немамо.
МАРКО: А је л’ можемо да кажемо на почетку оно – свака сличност са стварним личностима је случајна?
ДРАГАН: Можда да замолимо директора да он то каже?
МАРИНА: Како да не…
ЈЕЛЕНА: Знате шта, хајде да спремимо овај текст – па шта буде!
ИВАН: Да, сигуран сам да ће бити весело за Дан школе.
(Завеса)