Koliko je sati? Koji beše dan danas? Uh, kako bih dremnula još malo. Zašto bar jednom ne bih mogla da ostanem u krevetu ceo dan! Kakvi Karibi, to bi bio odmor! Krevet, sladoled i filmovi. I čokolada. I vino. Joj Bože, nikad ja neću smršati. Možda bi trebalo da pređem na hrono. To bi bio izazov.
Što se sad svađaju?! Opet su našli moje rumenilo! U sobi prepunoj igračaka koje sam platila ko zna koliko, oni se otimaju oko rumenila! A i te igračke, trebalo bi one plišane da operem jednom. Pitaj boga gde je to sve bilo. Zašto ne mogu da budem kao one mame sa Instagrama? One same deci prave igračke, pa se zajedno igraju! Nisam napravila detetu ni senzornu tablu, a eno puna fioka poklopaca od vlažnih maramica za igru memorije.
Jao šta sve imam danas da uradim. Nisam odgovorila na pozive i poruke juče. Ljudi verovatno misle da sam nevaspitana. Moram malo da se organizujem. Moram da organizujem celu kuću. Ova soba je haos. Pročitala sam, neka mama je napisala, da je spavaća soba zapravo odraz braka.
Bože, molim te da to nije tačno.
Moram da uvedem malo reda. Bar ovu gomilu veša da sklonim. Ali prvo da izvadim veš iz mašine. Pogledaj, pa pola ovih stvari im je već malo. Šta ću s tim? Možda bi trebalo da imamo još jednu bebu? Osećam da nisam s tim završila. Mislim, jesam na ivici živaca i ovako, ali kao da nisam završila.
Trebalo bi da im dam neko voće sad pre doručka. Jagode. Šteta što nisu organske. Zar nisu jagode beše na listi najviše tretiranog voća? Verovatno je bolje da ne jedu ništa nego neorganske jagode. To su samo pesticidi u obliku jagoda. Kao otrov da im dajem. Prvo ću da ih operem.
Treba da očistim i frižider. I zamrzivač. Koliko hrane bacamo… Šta da spremim za ručak? Stalno vrtim jedno isto. Možda ćufte? To niko ne jede. Ili neke makarone? Pa to su jeli pre neki dan. Onaj sir je gotov, možda može u pitu. Ali nemam kore. Ma, poručiću im picu. Tri dana sam kuvala, mogu i ja da odmorim.
Ne znam zašto ne mogu da budem kao moja zaova. Ona je tako organizovana. Sve je na svom mestu, besprekorno. Ne znam kako joj to polazi za rukom. Moja kuća liči na neki autlet tržni centar u toku sniženja. A one mace od prašine, počele su i da se kotrljaju po kući kao u vestern filmovima. Trebalo bi da uradim generalno čišćenje. Ali prvo moram da kupim sirće i limuntus. I da pobacam svu ovu agresivnu hemiju. Ko zna kako to na decu utiče. Ako im nekad nešto bude falilo, ja ću biti kriva, jer koristim sve te otrove.
Moram i dude da kupim. Mislim da ih beba negde krije. Ili dolaze goblini noću i kradu ih za svoje male bebe gobline. Kad smo kod goblina, treba da platim rekreativnu. Valjda nisam zakasnila. Te ekskurzije su sve skuplje svake godine.
Ok, ako ne ustanem odmah, zakasniću. Jao, moram da stanem da sipam gorivo. Zašto uvek čekam poslednji trenutak? Zato što uvek žurim kući.
Evo ih, hoće doručak. A zašto se beba uopšte ne čuje? Da li je sve u redu?! Da li se noćas budio? Ne mogu da se setim. O, ne! Šta ako uđem tamo i… Oh, evo ga, dere se. Što nije spavao još malo…