Родитељи мале деце знају да се сваког дана могу пробудити у новој дечјој „фази“. Док су нека понашања потпуно невина и нема потребе сваку ситницу исправљати, постоје и она која се не смеју игнорисати.
Пре него што наставите да читате, треба да знате да деца УЧЕ одрастајући. У том процесу учења, дешавају се различита понашања, осећања и ситуације. И родитељ није ту да унесе додатни немир и страх, већ да детету помогне да научи. Да, деца ће се понашати неприхватљиво и лоше, али то је због тога што своје емоционалне вештине нису још развили и не знају да их изразе на прави начин. Тражити од трогодишњака да има контролу над својим емоцијама исто је као тражити од њега да зна таблицу множења. Немогуће.
Али, то не значи да свако понашање треба игнорисати и чекати да се ствари магично поправе. Процес одрастања је и процес учења, а да би се учење десило, потребно је да на томе радимо.
Ово су нека дечја понашања која родитељи не би смели да игноришу.
1. Прекидање разговора
Потпуно нормално понашање код мале деце. Треба им јако много понављања и учења да би схватили да није у реду да прекину било чији разговор како би изнели неки свој захтев или нешто друго. Мала деца тешко разумеју туђе потребе, а ако то просто оставите и дозволите им прекидање, ствар може постати много тежа за исправити кад мало порасту. Зато договорите с њима неки сигнал (пример је ОВДЕ) или пронађите свој начин да дете полако учите да није прихватљиво да прекида разговор уколико ситуација није хитна.
2. Ударање/уједање
Мала деца немају развијену контролу импулса и како не умеју вербално да изразе то што осећају, понекад то чине физички – уједањем или ударањем. Да, то јесте нормална фаза у раном детињству, али не и нешто што треба игнорисати. Оно што родитељи и васпитачи треба да ураде јесте да дете, увек кад могу, физички спрече да удари или уједе, како би њиховом мозгу на тај начин послали поруку и помогли да развије контролу импулса. Наравно, разговор о томе зашто уједање и ударање нису прихватљиви се подразумева.
3. Игнорисање родитеља
Деца заиста имају селективан слух. Ово је често повезано уз њихове извршне функционалне вештине које нису потпуно развијене. Али, не игноришите ово понашање. Уместо тога, покушајте да се с дететом повежете тако што ћете му прићи, сагнути се на њихов ниво, остварити благ физички контакт и рећи им то што желите.
4. Кад настављају са одређеним понашањем иако сте им ви (или неко други) рекли не
Кад се ваше дете игра с другом децом, и неко од њих му каже да престане с нечим што ради, а оно не слуша, безазлена игра може се претворити у „замку“ непоштовања граница. У тим ситуацијама дете треба изместити и објаснити му да мора да прекине ако га неко замоли. Али, да би дете то заиста и разумело, од најранијих дана и његове се границе морају поштовати. Морате му бити модел и не дозволити да га неко грли ако он то не жели, нити да га голица након што је рекао доста.
5. Преувеличавање
Кад мало дете прича како је видело огромну ајкулу на мору и једва јој побегло да га не поједе, многи родитељи се на такве приче слатко насмеју и кажу само како њихово дете има „бујну машту“. Иако родитељ зна да је дете заправо видело делфина, али је желело да преувелича ситуацију. Дете у таквим случајевима треба (насамо) суочити са неискреношћу. Јер временом, ако се такво понашање настави, може постати само лоша навика детета да – лаже. То лагање лако постаје спонтано, па дете престане и да примећује. А то је последње што је потребно родитељу једног тинејџера.