Родитељство је стална борба: требамо ли следити своје инстинкте и увек ускакати у помоћ детету или се понекад требамо и одупрети томе? Кад се посвађа с пријатељем или се бори неком слагалицом, наша прва реакција као родитеља је да му помогнемо и решимо тај проблем уместо њега: да се уплетемо у свађу с малим људима или да пронађемо ту пузлу која се упорно траже.
Није ли то контрапродуктивно? Можда бит родитељства није у томе да деци учинимо животе што лакшима, већ да их оспособимо за самостално решавање проблема?
С друге стране, вероватно ниједна теорија неће спречити маме да подигну своје дете кад падне. Битно је да деца знају да смо увек ту за помоћ, савет и утеху. Кад су сигурна да родитељи стоје иза њих, лакше ће развити своја крила и полетети у самостално истраживање света.
Ево листе проблема које не бисмо требали решавати деци, ако им уистину желимо помоћи.
Досада
Понекад ми се чини да смо истребили досаду из живота данашње деце: гомила домаћих задатака, активности на које јуримо, забавни садржаји на свим уређајима којима смо окружени доступни у само једном клику,… А кад деца имају своје време за досаду? Истина је, деца не воле да се досађују и вероватни ће показати своје мргудно лице кад им постане досадно, али досада је најплодније тло за подстицање креативности, истраживање света, смишљање нових игара,… Кад ми следећи пут дете каже да му је досаднодо , знам шта ћу му рећи: у реду досађивати се. 🙂
Фрустрације
Понекад и најситнији проблеми могу бити извор фрустрација, поготово за малишане који се тек уче носити са снажним емоцијама. Не треба одмах уместо деце решавати све фрустрације: неспојиве легиће, пузлу коју је тешко наћи, изгубљену бојицу, мацу коју не могу нацртати… Најбољи савет који им можемо дати је да мало предахну уз неку другу активност. Након предаха ће сигурно лакше сами решити проблем који их толико фрустрира.
“Не свиђа ми се то јело”
Једемо разнолико. Једемо јела од тренутно доступних намирница (посебно домаћих ). То резултира тиме да свако понекад једе омиљено јело, а понекад једе и оно мање омиљено. Можемо извадити састојке које баш мрзимо и јести остатак, али нећемо кувати неколико верзија ручка. Тачка.
Неуспех
Страх од неуспеха значи да нећемо рескирати. Уз повремене неуспехе или могућности неуспеха, учимо да је и неуспех саставни дио успеха, вежбамо вештине решавања проблема и тестирамо своју упорност да се трудимо још више. Кад видимо да дете крене у кривом смеру при решавању неког проблема, нека заврши. Боље је учити на ситним неуспесима. Срушене играчке или криво помиешане боје нису велика штета.
Недостатак новца
Сврха џепарца је да деца науче располагати новцем и преузму одговорност за своје трошкове. Џепарац не треба бити велик да би био поучан. Већој деци можемо дати одговорност да располажу годишњим буџетом за властиту одећу (осим оне основне). Потроше ли сав буџет на скупи пар патике, то је грешка коју родитељи не би требали исправити. Грешке су ионако сасвим нормална ствар и боље да их направе док су под родитељским кровом.
Свађе с пријатељима
Сигурно ћете пуно пута доћи у искушење да посредујете у дечјим свађама, поготово ако “нањушите” тугу свог детета због истих. Али издржите и не мешајте се, деца требају конфликте с вршњацима како би научила преговарати и поштивати туђе границе. Ако родитељи помажу у разрешењу свих сукоба одузимају деци вредну прилику да развијање социјалних вештина.
7. Домаћи задаци
Кад је школа престала бити одговорност и “посао” детета, а кад је постала одговорност и брига родитеља? У амбициозној трци за успехом, постало је обавезно учити с дететом, па чак и писати домаће задатке уместо њега. Родитељи поновно читају лектире и препричавају их деци, а кад ће их деца прочитати? Кад кажем да нећу помагати око домаћег задатка, мислим на то да нећу седити и учити и писати задатке с дететом. Увек ћу бити ту за појашњења и савете и конструктивне расправе.
Вредност школе није само у оценама, већ и у стеченим радним навикама и одговорности. Као што сам једном негде прочитала: вреднија је јединица за властити труд, него петица за труд родитеља.
Извор: girotondo.com