Адолесценте осуђујемо да су стално на интернету, да их ништа не занима и да су све гори. Али чувена генерација Z је иста и на Западу. Одликује их узнемиреност и несигурност. Професорка психологије у Медицинској школи Ирена Ванић каже да они ни не могу бити другачији с обзиром на хаотичну данашњицу.
Какав је ваш општи утисак о младима данас?
Исти су као млади одувек – боре се са изградњом идентитета. Ипак, промене у окружењу које на њих утичу су јаче. Живот је бржи, људи су немарнији, чини ми се себичнији, али и самодеструктивнији. Адолесценти се интензивно мењају и на индивидуалном нивоу, тако да ове две врсте промена отежавају њихово прилагођавање. Зато ми се чини да помало лебде, немају за шта да се ухвате. Опет, чини ми се да су зато и сналажљивији. И духовитији.
Како њихова свакодневица утиче на њих?
Та деца одрастају на апсурдима. Даје им се све више слободе, а још увек су им потребне неке границе. Живе у изобиљу информација, а немају искуство и знање да те информације правилно искористе. Очекујемо од њих да буду брзи, а онда се љутимо што не промишљају довољно о својим поступцима. Склони су да траже готова решења – не улажу труд да пронађу своја, јер их не учимо да размишљају него да копирају. Нису довољно мотивисани и сигурни у себе, али им недостаје и подстицаја и пажње.
Како се млади осећају због околности у којима се развијају?
Негде сам прочитала да су млади све депресивнији. И заиста делују незаинтересовано – као да се повлачењем и игнорисањем бране од свега што се око њих дешава. Али за исте ствари ни одрасли немају јасна и конкретна објашњења. Концентрација им је хипервигилна, навикли су на кратке и визуелне форме. Све мање читају, „смор“ и „супер“ су термини који мењају десетине других израза, а то је последица дигитализације реалности. Мислим да ове, можда и еволутивне разлике у односу на адолесценте раније треба искористити као њихове предности и прилагодити им садржаје – само по облику, а да не угрожавамо ни квалитет, ни квантитет. Ја то радим и успева.
Одрастали смо 90-их у тоталном хаосу. Да ли је нама ипак било лакше да одрастамо него што је њима?
Не знам да ли је било лакше, али је било другачије. Наше су породице већином биле целовите или су се трудиле да такве остану. Ручали смо заједно, када се сви врате с посла и из школе, око 3. Слушали смо исте радио емисије недељом ујутро, гледали „Бољи живот” и МТВ. Знали смо шта ћемо да студирамо или радимо када завршимо школу. Имали смо неки програм. А онда смо одрасли у родитеље данашње деце.
Какав је вредносни систем адолесцената данас?
Чини ми се да је њихова будућност неизвеснија. Они немају заједничке идеале, несигурни су у које вредности да верују. Када се бавимо социјализацијом, задам им једноставан задатак да 100% утицаја окружења поделе на пет чинилаца: породица, вршњаци, школа, медији, друштвене организације. Свака генерација доследно највише утицаја приписује породици. Дакле, већина и даље верује у снагу породице.
Можемо ли онда да кажемо да је породица и даље једино уточиште?
Породица више није иста и не пружа једнаку сигурност и пажњу, нити чврсте васпитне узоре. Све је више самохраних и презапослених родитеља. Они не стижу да питају дете како је било у школи. То се сада гледа на компјутеру, у електронском дневнику. Родитељи немају времена ни снаге (а често ни компетенција) за разговор са својом децом, па то надокнађују скупим поклонима. Потом их, привидно задовољене, препуштају телефонима, компјутерима и телевизорима. Наравно, тешко је генерализовати, али општи утисак је такав.
Да ли млади ипак „вуку“ нешто позитивно и од данашње школе?
Школа се драстично променила. У њима је све мање наставника „старог кова“, правила су другачија, а захтеви различити. Иако сам ја тип либералног васпитача, приметила сам да млади једнако воле и „строжије“ наставнике. Воле када их неко „тера“ да уче. Буне се они, али уче. Као да им прија та врста пажње и одлагање преузимања пуне одговорности за сопствени напредак. Можда баш зато што је пут напретка неизвестан.
Који проблеми најчешће муче асолесценте данас?
Осим стандардних питања „Ко сам ја?“ и „Где припадам?“, питају се и која је сврха образовања. Такође имају проблем да стекну поверење, као и да се изборе са стресом свакодневног живота.
Све се чешће баве брачним проблемима својих родитеља, егзистенцијалним питањима, статусним разликама, али и са хроничним болестима. Све млађи се суочавају са гојазношћу, поремећајима исхране, дијабетесом, поремећајима штитне жлезде, канцером. Растрзани су и између злоупотребе свуда доступних психоактивних супстанци, никотинизма и здравих стилова живота, бављења спортом и уметношћу.
Какав однос млади имају са родитељима?
То је индивидуално. Мада, чини ми се да родитељи још увек за већину младих представљају ауторитете и узоре. У зависности од васпитних стилова и кохерентности породице, односи су различити. Иако је за овај узраст карактеристично супротстављање ауторитетима, они су ипак најзначајнији одрасли узори у њиховом одрастању.
Да ли родитељи у нечему греше и шта да ураде да помогну својој деци?
И ово се не може генерализовати. Наставници се често буне како родитељи презаштићују своју децу и бране их. А буне се и ако родитељ не долази у школу, не интересује се за дете и препусти им да их они васпитавају. Лично мислим да је прва варијанта боља. Породица је стуб изградње сигурности и самопоуздања. Највећа помоћ родитељима су стрпљење, пажња и свест да „ивер не пада далеко од кладе“. Родитељи треба да ослушкују потребе своје деце, да се труде да их разумеју и усмеравају. Да више користе награду, него казну. Најбоља казна је изостанак награде.
Узори су важни да бисмо превазишли своје слабости и постали испуњенији људи. Да ли данашњи адолесценти имају узоре и ка чему теже?
Да, узори су њихови родитељи и истакнути спортисти, музичари… Провуче се и понека историјска личност, па чак и наставник. Старлете и политичари нису међу њима. Једном приликом сам се одушевила када сам схватила да од свих нас један ријалити шоу највише пратим ја! Феноменолошки приступ, наравно (смеје се). А када смо радили истраживање о дигиталним навикама ученика, закључила сам да већина њих и не зна шта значи реч „инфлуенсер“.
Какве су им тежње, жеље и циљеви?
Радили смо вежбу у којој треба да напишу 10 омиљених активности. Међу омиљеним активностима најчешће се појављује спавање, а међу циљевима срећа и задовољство, дружење и забава. Када смо разговарали на ту тему, међу дугорочним циљевима најчешћи је „да постанем неко и нешто“. Има наде, мада је питање шта ће то значити када они уђу у зрело доба.
Може ли се некако помоћи адолесцентима?
Само да не одустајете од њих. Пружајте им могућност да бирају, јер када имају избор, они изаберу. Када је нешто њихова одлука, онда се лако покрену. Изазивајте их да се баве собом и да развијају интересовања. „Терајте“ их да буду активни, а онда прилагођавајте темпо индивидуалним могућностима.
Шта би поручила данашњим адолесцентима?
Да наставе да сањају велике снове и да никада не дозволе да нестане то лепо дете у њима.
Шта би поручила њиховим родитељима?
Живот је процес узајамног прилагођавања. Онолико колико ми, као одрасли, очекујемо од младих да се прилагоде нама, треба и ми да се прилагођавамо њима; док они уче од нас, ми морамо учити од њих.
Интервју водила: Мариа Милојковић – преводилац, аутор дечје књиге „Један обичан кос”