Данашња деца су нестрпљива, недружељубива, досађују се, а родитељи им много попуштају. Малишани су у страшном емотивном стању, и већина њих у школу долази невољна да учи, а томе доприносе многи фактори модерног начина живота, сматра терапеут Викторија Прудеј.
На основу свог искуства, Викторија Прудеј, радни терапеут, увидела је распрострањену и алармантну појаву у односу родитеља и деце, те је своја запажања забележила, а објавио их је портал deeprootsathome, а превео хрватски портал Искра , преноси Блиц. Прудеј пише следеће.
– Радни сам терапеут са годинама и годинама искуства рада с децом, родитељима и учитељима, и да, слажем се: наша деца постају све гора и гора у многим погледима.
Чујем стално исту поруку од сваког учитеља којег упознам. Јасно је да откад сам радни терапеут, виђам пад у друштвеном, емоционалном и академском функционисању деце, као и снажан пораст потешкоћа у учењу и других дијагноза.
Као што знамо, мозак је променљив. Због окружења, можемо га учинити снажнијим или слабијим. Чврсто верујем да, упркос нашим најбољим намерама, нажалост мењамо мозак наше деце у погрешном смеру.
Ево зашто:
1. Деца добију све што желе када желе – не уче да се боре са стресом
„Гладан сам!“ – у секунди ћу се зауставити код ресторана. „Жедан сам!“ – ево аутомата! „Досадно ми је!“ – узми мој телефон!
Способност да се одгоди задовољење њихове потребе је једна од кључних карика за будући успех. Имамо најбоље намере – да учинимо своју децу срећном – али, нажалост, усрећујемо их у том тренутку, али их чинимо несрећним на дуге стазе. Бити способан одгодити задовољење потребе деце значи бити способан функционисати под стресом. Наша деца полако постају мање спремна да се носе и с најмањим изворима стреса, који им постану велике препреке у постизању успеха у животу.
Немогућност да се одгоди задовољење потребе деце се често види у учионицама, тржним центрима, ресторанима и продавницама играчака, када дете чује „Не!“, јер су их родитељи научили да добију одмах шта желе.
2. Ограничена друштвена интеракција
Сви имамо обавезе, тако да деци дајемо дигиталне уређаје и њих такође „запошљавамо“. Пре су се деца играла напољу, где су у природном окружењу учила и вежбала социјалне вештине. Нажалост, технологија је заменила време проведено напољу. Такође, технологија је онемогућила интеракцију родитеља и деце. Очито, наша деца заостају… Технологија не може помоћи деци да развију социјалне вештине, а већина успешних људи управо има ове вештине. То је приоритет.
Мозак је као мишић који се може вежбати. Ако желите да ваше дете зна да вози бицикл, учите га томе. Ако желите да ваше дете буде способно да чека, треба га научити стрпљењу. Ако желите да се ваше дете социјализује, треба га научити социјалним вештинама. Све ово се примењује и код других вештина. Нема разлике!
3. Бескрајна забава
Створили смо вештачки свет забаве за нашу децу. Не постоје досадни тренуци. Онога тренутка кад постане тихо, пожуримо да их забавимо јер, у супротном, осећамо да не обављамо своју родитељску дужност. Живимо у два одвојена света. Они имају свој „свет забаве“, а ми имамо наш „пословни свет“.
Зашто нам деца не помажу у кухињи или с одећом? Зашто не распреме своје играчке? То је детаљан, једноличан посао који увежбава мозак да буде делотворан и функционише за време „досаде“, што је исти „мишић“ који на крају захтева да се подучи у школи. Кад дођу у школу и треба да пишу, њихов одговор је „Не могу. Претешко је. Предосадно.“ Зашто? Зато што се „мишић“ за рад не вежба бесконачном забавом. Увежбава се радом.
4. Мобилни телефон као бебиситерка
Користити технологију као „бесплатно чување деце“ заправо уопште није бесплатно. Наплата вас чека одмах иза угла. Плаћамо дечјим нервним системом, њиховом пажњом и њиховом способношћу за одгађањем задовољења потреба. У поређењу с виртуелном стварношћу, свакодневни живот је досадан.
Кад деца дођу у учионицу, изложена су људским гласовима и примереним визуелним надражајима, што је супротно од онога када су бомбардована графичким експлозијама и посебним ефектима које су навикли да гледају на екранима. Након неколико сати проведених у виртуелној стварности, обрађивање информације у учионици постане јако изазовно за децу, јер им се мозак навикава на велику количину надражаја које им дају видео игрице. Немогућност обраде мањег броја надражаја чини децу крхким у академским изазовима.
Технологија нас, такође, емоционално искључује од наше деце и породице. Мозак деце се највише храни родитељском емоционалном доступношћу. Нажалост, поступно лишавамо децу те хране.
5. Деца диктирају како ћемо их васпитавати
„Мој син не воли поврће“, „Она не воли рано да иде на спавање“, „Он не воли да доручкује“, „Не воли играчке, али је добра на ајпеду“, „Не воли сама да се облачи“, „Она је сувише лења да би сама јела.“
Ово слушам од родитеља све време. Од када нам деца диктирају како ћемо их одгајати? Кад би било све на њима, све што бисмо радили јесте једење макарона са сиром и пецива с крем сиром, гледали бисмо телевизију, играли се на својим таблетима, и никад не бисмо ишли на спавање.
Какво им добро чинимо дајући им оно што ЖЕЛЕ кад знамо да то НИЈЕ ДОБРО за њих?
Без правилне исхране и квалитетног сна, наша деца дођу у школу раздражљива, тескобна и непажљива. Уз то, шаљемо им лошу поруку. Они науче да могу да раде шта желе, и да не морају оно што не желе. Недостаје концепт да се нешто „мора урадити“.
Нажалост, како бисмо остварили циљеве у животу, треба да радимо оно што је потребно, што не мора увек бити оно што желимо.
На пример, ако ученик жели да буде одликаш, треба напорно да учи. Ако жели да буде успешан фудбалер, треба да вежба сваки дан. Наша деца веома добро знају што желе, али им је тешко да раде оно што би требало да би постигла тај циљ. То резултује недостижним циљевима, те се деца разочарају.
Вежбајте њихов мозак
Можете направити разлику у животу вашег детета вежбајући његов мозак како би оно могло успешно да функционише на друштвеном, емоционалном и академском нивоу. Ево како:
1. Не плашите се да поставите границе. Детету требају границе како би одрасло срећно и здраво!
– Направите временски распоред за оброке, спавање и време за технологију.
– Размишљајте о томе шта је ДОБРО за њих – не о томе шта они ЖЕЛЕ/НЕ ЖЕЛЕ. Захвалиће вам се за то касније у животу. Родитељство је тежак посао. Морате бити креативни да их натерате да раде шта је добро за њих јер то је, углавном, потпуна супротност од онога шта желе.
– Деци је потребан доручак и квалитетна храна. Треба да проведу време напољу и иду на спавање у исто време, како би сутрадан дошли у школу способни за учење!
2. Ограничите технологију и повежите се емоционално са својом децом
– Изненадите их цвећем, насмејте се, ставите поруку пуну љубави у њихов ранац или испод јастука, изненадите их ручком напољу радним даном, плешите заједно, пузите заједно, туците се јастуцима.
– Заједно вечерајте, организујте играње друштвених игара, возите бицикл, шетајте увече с батеријским лампама.
3. Вежбајте одгађање задовољења њихових потреба
– Пустите их да чекају! У реду је имати „досадно“ време – ово је први корак до креативности.
– Поступно повећавајте време између „треба ми“ и „добијам“.
– Избегавајте коришћење технологије у аутомобилима и ресторанима, а уместо тога их учите да чекају причањем и играњем игара.
– Ограничите стално грицкање.
4. Научите децу да обављају једноличан посао од малена као да је то подлога за „способност рада“ у будућности:
– Слагање одеће, поспремање играчака, спремање одеће, слагање намирница, постављање стола, прављење ручка, вађење хране из кутије за ужину, слагање кревета…
– Будите креативни. Од почетка то учините подстицајним и забавним, тако да њихов мозак то повезује с нечим позитивним.
5. Учите их социјалним вештинама:
Учите их да слушају друге, да деле, губе/побеђују, праве компромисе, дају комплименте другима, говоре „молим те“ и „хвала“.
Из мог искуства, деца се мењају онога тренутка кад родитељи промене свој начин васпитања. Помозите својој деци да успеју у животу вежбајући и јачајући њихов мозак што пре! – закључила је Викторија Прудеј.
Прудеј је, иначе, магистар радне терапије на Медицинском факултету Универзитета у Торонту и професор кинезиологије и здравља на Универзитету у Јорку. Оснивач је и директор мултидисциплинарне клинике у Торонту, у Канади, намењене деци с проблемима у понашању, друштвеним односима, емоционалним проблемима и проблемима у учењу.
М. М.