Današnja deca su nestrpljiva, nedruželjubiva, dosađuju se, a roditelji im mnogo popuštaju. Mališani su u strašnom emotivnom stanju, i većina njih u školu dolazi nevoljna da uči, a tome doprinose mnogi faktori modernog načina života, smatra terapeut Viktorija Prudej.
Na osnovu svog iskustva, Viktorija Prudej, radni terapeut, uvidela je rasprostranjenu i alarmantnu pojavu u odnosu roditelja i dece, te je svoja zapažanja zabeležila, a objavio ih je portal deeprootsathome, a preveo hrvatski portal Iskra , prenosi Blic. Prudej piše sledeće.
– Radni sam terapeut sa godinama i godinama iskustva rada s decom, roditeljima i učiteljima, i da, slažem se: naša deca postaju sve gora i gora u mnogim pogledima.
Čujem stalno istu poruku od svakog učitelja kojeg upoznam. Jasno je da otkad sam radni terapeut, viđam pad u društvenom, emocionalnom i akademskom funkcionisanju dece, kao i snažan porast poteškoća u učenju i drugih dijagnoza.
Kao što znamo, mozak je promenljiv. Zbog okruženja, možemo ga učiniti snažnijim ili slabijim. Čvrsto verujem da, uprkos našim najboljim namerama, nažalost menjamo mozak naše dece u pogrešnom smeru.
Evo zašto:
1. Deca dobiju sve što žele kada žele – ne uče da se bore sa stresom
„Gladan sam!“ – u sekundi ću se zaustaviti kod restorana. „Žedan sam!“ – evo automata! „Dosadno mi je!“ – uzmi moj telefon!
Sposobnost da se odgodi zadovoljenje njihove potrebe je jedna od ključnih karika za budući uspeh. Imamo najbolje namere – da učinimo svoju decu srećnom – ali, nažalost, usrećujemo ih u tom trenutku, ali ih činimo nesrećnim na duge staze. Biti sposoban odgoditi zadovoljenje potrebe dece znači biti sposoban funkcionisati pod stresom. Naša deca polako postaju manje spremna da se nose i s najmanjim izvorima stresa, koji im postanu velike prepreke u postizanju uspeha u životu.
Nemogućnost da se odgodi zadovoljenje potrebe dece se često vidi u učionicama, tržnim centrima, restoranima i prodavnicama igračaka, kada dete čuje „Ne!“, jer su ih roditelji naučili da dobiju odmah šta žele.
2. Ograničena društvena interakcija
Svi imamo obaveze, tako da deci dajemo digitalne uređaje i njih takođe „zapošljavamo“. Pre su se deca igrala napolju, gde su u prirodnom okruženju učila i vežbala socijalne veštine. Nažalost, tehnologija je zamenila vreme provedeno napolju. Takođe, tehnologija je onemogućila interakciju roditelja i dece. Očito, naša deca zaostaju… Tehnologija ne može pomoći deci da razviju socijalne veštine, a većina uspešnih ljudi upravo ima ove veštine. To je prioritet.
Mozak je kao mišić koji se može vežbati. Ako želite da vaše dete zna da vozi bicikl, učite ga tome. Ako želite da vaše dete bude sposobno da čeka, treba ga naučiti strpljenju. Ako želite da se vaše dete socijalizuje, treba ga naučiti socijalnim veštinama. Sve ovo se primenjuje i kod drugih veština. Nema razlike!
3. Beskrajna zabava
Stvorili smo veštački svet zabave za našu decu. Ne postoje dosadni trenuci. Onoga trenutka kad postane tiho, požurimo da ih zabavimo jer, u suprotnom, osećamo da ne obavljamo svoju roditeljsku dužnost. Živimo u dva odvojena sveta. Oni imaju svoj „svet zabave“, a mi imamo naš „poslovni svet“.
Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji ili s odećom? Zašto ne raspreme svoje igračke? To je detaljan, jednoličan posao koji uvežbava mozak da bude delotvoran i funkcioniše za vreme „dosade“, što je isti „mišić“ koji na kraju zahteva da se poduči u školi. Kad dođu u školu i treba da pišu, njihov odgovor je „Ne mogu. Preteško je. Predosadno.“ Zašto? Zato što se „mišić“ za rad ne vežba beskonačnom zabavom. Uvežbava se radom.
4. Mobilni telefon kao bebisiterka
Koristiti tehnologiju kao „besplatno čuvanje dece“ zapravo uopšte nije besplatno. Naplata vas čeka odmah iza ugla. Plaćamo dečjim nervnim sistemom, njihovom pažnjom i njihovom sposobnošću za odgađanjem zadovoljenja potreba. U poređenju s virtuelnom stvarnošću, svakodnevni život je dosadan.
Kad deca dođu u učionicu, izložena su ljudskim glasovima i primerenim vizuelnim nadražajima, što je suprotno od onoga kada su bombardovana grafičkim eksplozijama i posebnim efektima koje su navikli da gledaju na ekranima. Nakon nekoliko sati provedenih u virtuelnoj stvarnosti, obrađivanje informacije u učionici postane jako izazovno za decu, jer im se mozak navikava na veliku količinu nadražaja koje im daju video igrice. Nemogućnost obrade manjeg broja nadražaja čini decu krhkim u akademskim izazovima.
Tehnologija nas, takođe, emocionalno isključuje od naše dece i porodice. Mozak dece se najviše hrani roditeljskom emocionalnom dostupnošću. Nažalost, postupno lišavamo decu te hrane.
5. Deca diktiraju kako ćemo ih vaspitavati
„Moj sin ne voli povrće“, „Ona ne voli rano da ide na spavanje“, „On ne voli da doručkuje“, „Ne voli igračke, ali je dobra na ajpedu“, „Ne voli sama da se oblači“, „Ona je suviše lenja da bi sama jela.“
Ovo slušam od roditelja sve vreme. Od kada nam deca diktiraju kako ćemo ih odgajati? Kad bi bilo sve na njima, sve što bismo radili jeste jedenje makarona sa sirom i peciva s krem sirom, gledali bismo televiziju, igrali se na svojim tabletima, i nikad ne bismo išli na spavanje.
Kakvo im dobro činimo dajući im ono što ŽELE kad znamo da to NIJE DOBRO za njih?
Bez pravilne ishrane i kvalitetnog sna, naša deca dođu u školu razdražljiva, teskobna i nepažljiva. Uz to, šaljemo im lošu poruku. Oni nauče da mogu da rade šta žele, i da ne moraju ono što ne žele. Nedostaje koncept da se nešto „mora uraditi“.
Nažalost, kako bismo ostvarili ciljeve u životu, treba da radimo ono što je potrebno, što ne mora uvek biti ono što želimo.
Na primer, ako učenik želi da bude odlikaš, treba naporno da uči. Ako želi da bude uspešan fudbaler, treba da vežba svaki dan. Naša deca veoma dobro znaju što žele, ali im je teško da rade ono što bi trebalo da bi postigla taj cilj. To rezultuje nedostižnim ciljevima, te se deca razočaraju.
Vežbajte njihov mozak
Možete napraviti razliku u životu vašeg deteta vežbajući njegov mozak kako bi ono moglo uspešno da funkcioniše na društvenom, emocionalnom i akademskom nivou. Evo kako:
1. Ne plašite se da postavite granice. Detetu trebaju granice kako bi odraslo srećno i zdravo!
– Napravite vremenski raspored za obroke, spavanje i vreme za tehnologiju.
– Razmišljajte o tome šta je DOBRO za njih – ne o tome šta oni ŽELE/NE ŽELE. Zahvaliće vam se za to kasnije u životu. Roditeljstvo je težak posao. Morate biti kreativni da ih naterate da rade šta je dobro za njih jer to je, uglavnom, potpuna suprotnost od onoga šta žele.
– Deci je potreban doručak i kvalitetna hrana. Treba da provedu vreme napolju i idu na spavanje u isto vreme, kako bi sutradan došli u školu sposobni za učenje!
2. Ograničite tehnologiju i povežite se emocionalno sa svojom decom
– Iznenadite ih cvećem, nasmejte se, stavite poruku punu ljubavi u njihov ranac ili ispod jastuka, iznenadite ih ručkom napolju radnim danom, plešite zajedno, puzite zajedno, tucite se jastucima.
– Zajedno večerajte, organizujte igranje društvenih igara, vozite bicikl, šetajte uveče s baterijskim lampama.
3. Vežbajte odgađanje zadovoljenja njihovih potreba
– Pustite ih da čekaju! U redu je imati „dosadno“ vreme – ovo je prvi korak do kreativnosti.
– Postupno povećavajte vreme između „treba mi“ i „dobijam“.
– Izbegavajte korišćenje tehnologije u automobilima i restoranima, a umesto toga ih učite da čekaju pričanjem i igranjem igara.
– Ograničite stalno grickanje.
4. Naučite decu da obavljaju jednoličan posao od malena kao da je to podloga za „sposobnost rada“ u budućnosti:
– Slaganje odeće, pospremanje igračaka, spremanje odeće, slaganje namirnica, postavljanje stola, pravljenje ručka, vađenje hrane iz kutije za užinu, slaganje kreveta…
– Budite kreativni. Od početka to učinite podsticajnim i zabavnim, tako da njihov mozak to povezuje s nečim pozitivnim.
5. Učite ih socijalnim veštinama:
Učite ih da slušaju druge, da dele, gube/pobeđuju, prave kompromise, daju komplimente drugima, govore „molim te“ i „hvala“.
Iz mog iskustva, deca se menjaju onoga trenutka kad roditelji promene svoj način vaspitanja. Pomozite svojoj deci da uspeju u životu vežbajući i jačajući njihov mozak što pre! – zaključila je Viktorija Prudej.
Prudej je, inače, magistar radne terapije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Torontu i profesor kineziologije i zdravlja na Univerzitetu u Jorku. Osnivač je i direktor multidisciplinarne klinike u Torontu, u Kanadi, namenjene deci s problemima u ponašanju, društvenim odnosima, emocionalnim problemima i problemima u učenju.
M. M.