Латински језик често називају и мртвим језиком, па се отуд многи питају – која је сврха учења језика који се више не користи. Ово питање би можда и било легитимно да огроман број речи у многим језицима не потиче управо из латинског. Колико сте пута изговорили речи као што су: афинитет, дигресија, емигрант, фасцинација, индиферентан, конфузија, контрадикторан? Све оне потекле су управо из латинског језика који, иако говорно мртав, живи у готово свим европским језицима већ вековима.
У неким земљама у окружењу латински језик постоји и као изборни у основним школама, док се код нас учи у гимназијама и средњим стручним школама.
Значај латинског језика препознао је и тим издавачке куће Едука који је издао уџбеник за први разред гимназија, прилагођен савременим трендовима учења.
Уџбеник латинског језика, чији су аутори проф. др Војин Недељковић и професорке Јелена Савић и Маријана Бакић имаће израђену дигиталну верзију која ће наставнику омогућавати наставу на даљину, али и технолошки напредан, иновативни приступ настави у учионици. Уџбеник се налази и на Мозаик платформи, чији су посебан квалитет интерактивне 3D реконструкције које укључују и оне везане за културу старог Рима, али и интерактивна питања и тестове.
Наш саговорник поводом ове теме је Војин Недељковић, редовни професор Филозофског факултета, и један од највећих стручњака за латински језик у нас а и шире.
Написали сте нов почетни уџбеник латинског за гимназије: зашто? Чега новог може бити у том старом школском предмету?
Сваки предмет, био нов или стар, тражи да се уџбеници занављају с времена на време. То важи и за латински: чувена непромењивост тог језика не значи да је и латинска настава заувек једна те иста. Напротив, њене методе се мењају, а мења се и сама перцепција латинског језика као друштвено-историјског феномена и као школског предмета. Укратко, ми смо хтели да дамо уџбеник који ће добро послужити данашњој сврси латинске наставе онако како ту сврху дефинишу важећи прописи и како је и ми видимо.
Шта је, онда, сврха латинске наставе данас?
Тамо где се добро учи, латински се учи пре свега зато да би се овладало самим тим језиком, на којем се има шта прочитати са огромном коришћу. У Европи, која је завичај и постојбина многих нација, постоје многи матерњи језици, али поред свих њих, стицајем историјских околности, Европа има и свој велики »очински језик«, онај у којем је нашла израза читава поворка култура надовезаних у једну велику цивилизацију. Због тога хуманистичко образовање тек са латинским у школи добија солидну основу и довољну заокруженост.
Уз то, латинска настава има и важну секундарну сврху. Tиполошки гледано, латински језик стоји између српскога (с којим има много додирних тачака у области морфологије, синтаксе и прагматике) и већине европских језика који се уче у нашим школама: од ових, неки су потекли директно од латинског, а сви су се развили под његовим пресудним утицајем. Зато латинска настава унутар језичког блока игра улогу интегратора. Ово, опет, значи да школска дескрипција латинског језика и презентација латинског језичког материјала служи, осим унутарњој потреби латинске наставе, још и ревизији и координисању различитих знања о српском и модерним страним језицима, њиховој структури, њиховој историји, њиховој интеракцији.
Како ће нови уџбеник помоћи да се то постигне, да се обистини?
Важећи програм нашег предмета прописује релативно много латинске граматике, и ми смо се постарали не само да ту опсежну материју изложимо јасно и без излишности, већ и да граматичку поуку доведемо у ближу везу и склад са наставом матерњег и модерних страних језика. Међутим, наша је темељна намера да, унутар прописаних граница, померимо тежиште наставе са граматике на нешто друго. У нашем уџбенику главна су ствар латински текстови намењени гласном читању и тумачењу: то је сврха наставе, и то је једини начин да ученици узрасту и ка штиву вреднијем од уџбеничког.
Рад на штиву одвија се кроз жив разговор и узајамно припомагање (наизглед спонтано, а у ствари по плану и под контролом наставника). Сем што даје повода граматичкој поуци, штиво садржи и елементе класичне цивилизације, који су такође предмет разговора, с циљем да се код ученика побуди радозналост и жеља да се у текстовима открију знаци времена.
Колико се то разликује од постојеће наставне праксе?
Разликује се у значајном степену. Данас се латинска настава често, чак претежно, изводи као течај граматике насуво, па се на име оправдања износи и оно старо веровање да латински представља најбољу школу логичног мишљења и расуђивања. То још нико није доказао; али и да је то истина, ипак латинска настава, заступница разгранатог и преобилног класичног наслеђа у модерној школи, има да представља стотину битних ствари пре него умну гимнастику за ученике. После часа латинског питање увек треба да гласи: шта смо данас прочитали и схватили, а не: шта смо данас деклинирали. Зато латинска настава већ по својој унутарњој потреби тражи граматику постављену утилитарно, са штивом у виду.
Нису ли то крупни захтеви?
Јесу и нису. Јесу утолико што таква настава значи осетну промену, па и утолико што се она данас не може ни спровести оптимално, јер за то недостаје простора унутар школског курикулума. Докле год наше друштво буде фаворизовало, науштрб фундаменталног образовања, чаробни пакет емигрантских вештина, неће у школи бити места ни за латинску наставу у њеном природном виду, довољно пространу да не буде претрпана.
На другој страни, ти захтеви нису неумесни нити претерани, јер проистичу из стварног искуства наших колега у настави. Између осталог, нови уџбеник је калибрисан тако да се под претпоставком савесног и ефикасног рада може одиста читав савладати у једној школској години – што би требало да се по себи разуме, али сви знамо да с многим уџбеницима многих предмета то није случај. Такође, заједничким старањем аутора и издавача нови уџбеник ће бити праћен разноврсним садржајима који ће путем интернета долазити у подршку наставнику и ученицима: нешто од тога наћи ће се на Едукином порталу (www.eduka-portal.rs), а нешто на специјалном блогу који смо већ покренули (ain-tu.blogspot.com).
Укупно узев, трудили смо се и трудићемо се да сваком колеги наставнику латинског који буде уложио времена да се упозна с новим уџбеником, па и напора да се с њиме сроди у процесу наставе, обезбедимо ону темељну сатисфакцију која искупљује све тешкоће нашег заједничког позива: осећање да учимо ђаке нечему што има стварног и дубоког смисла, нечему што ће им се постепено, кроз цео живот, откривати као благо стечено на време.