Скорашња студија везана за понашање породица у ресторанима брзе хране је показала да је пажња 70 процената родитеља усмерена на електронске направе за време оброка. У међувремену су њихова деца била несташна и жалила су се, беснећи и бацајући храну на родитеље. Људи су почели да претерују са коришћењем паметних телефона, па једва успевају да вечерају без писања порука, твитовања и претраживања интернета. Проблем је у томе што проверавање налога на Фацебок-у подразумева запостављање особе са којом је човек у том тренутку у интеракцији. Суочавајући се са овим проблемом, поставља се питање како ће овакво понашање утицати на нове генерације?
Од самог почетка бебама је преко потребна пажња родитеља, не само да би преживеле већ и да би се правилно развијале. Однос родитеља и детета не подразумева само прехрану, облачење и мењање пелена. Резултати истраживања везаних за реакције родитеља у односу према бебама, које су водили знаменити стручњаци из поља дечијег развоја још 1970-их година, доказали су потенцијално штетан утицај на емоционални и социјални развој када мајка не реагује одређеним и прикладним изразом лица. Од тада, друге студије су показале да пресликавање бебиних емоција на мајчино лице, када су мајка и дете у интеракцији са вискоим нивоом“пажње, осећајности и реаговања“ чини да бебе имају „високо развијену свест о социјално прихватљивом понашању и друштвеном очекивању“, док бебе чије мајке нису склоне фацијалном опонашању бебиних афеката нису показивале толики развој на овим пољима. Пример је празан израз лица које гледа у екран мобилног телефона. Колико често дете гледа у родитеља очекујући реакцију, док је родитељ без икакве експресије или јасно даје до знања да реагује на неки други подстицај?
„Колико често дете гледа у родитеља очекујући реакцију, док је родитељ без икакве експресије или јасно даје до знања да реагује на неки други подстицај?“
Деца очекују могућу реакцију. Почињу да опонашају изразе лица родитеља скоро од тренутка свог рођења, гледају у очи старатеља тражећи реакцију. Овај одговор, односно реакција, је оно што омогућава мождани развој. Усклађена реакција родитеља или старатеља чини да се осећају сигурним и примећеним, док им истовремено помаже и у формирању социјалних односа. Недостатак реакција (рецимо од стране родитеља који стално гледају у своје електронске направе) може довести до проблема у развоју међуљудских односа. Начини везивања се развијају у раном детињству, а касније служе као основа за развијање зрелих међуљудских односа. Модели развијања међуљудских односа касније у животу утичу на способности реализације различитих потреба. Деца која су игнорисана или она која остају без реакције старатеља (као на пример деца у експерименту везаном за родитеље који не реагују) или деца родитеља који имају погрешне реакције, могу развити не тако идеалне везе које ће довести до болних искустава касније у животу.
„Родитељи којима је пажња усмерена на елекстронске направе уместо на њихову децу, свакако и не могу да развију адекватне реакције. У таквој ситуацији они такође неће приметити болни ефекат који такво понашање има на њихову децу.“
Родитељи којима је пажња усмерена на елекстронске направе уместо на њихову децу, свакако и не могу да развију адекватне реакције. У таквој ситуацији они такође неће приметити болни ефекат који такво понашање има на њихову децу. На овај начин могу чак и повредити самопоуздање детета. За време интервјуа, деца су сматрала да су досадна, јер нису у стању да заокупе пажњу својих родитеља на начин на који то могу паметни телефони. Осећања према телефонима су варирала од веома непријатељских (називајући их ,,глупим телефонима’’) до жеље да се такмиче са њима како би успели да скрену пажњу родитеља. Деца која су била предмет истраживања у ресторанима брзе хране су показала да су знатно узрујана, да расту у децу насилнике и да ружним понашањем покушавају да скрену пажњу родитеља. А на који начин родитељи покушавају да реше овакве фрустације своје деце? На жалост, углавном дају детету ту електронску направу, учећи их за узврат да се искључе из текучих догађања исто као што и они сами чине.
Истраживања Америчке педијатријске академије су показала да ,,Данашња деца проводе у просеку седам сати дневно на различитим забавним медијима, као што су телевизија, компјутери, телефони и друге електронске справе. А студије су показале да претерана употреба медија може довести до поремећаја пажње, проблема у школи, поремећаја сна и исхране, као и гојазности.“ Нека технолошка открића заиста могу помоћи деци у учењу, друга могу заиста да нашкоде њиховим способностима. Телевизија се одавно повезује са поремећајима пажње код деце. Студије су показале да су деца која су гледала телевизију у узрасту од 1 до 3 године склонија развијању хиперактивности до седме године.
Поред ризика од проблема у развоју, такође треба узети у обзир промене које могу настати у социјалном и психолошком развоју деце. Увлачење деце у свет технологије их може научити да не могу провести ни пет минута без ње. Такође може довести до развоја зависности која ће их само удаљавати од односа ,,лицем у лице’’, али и од њихове маште. Штавише, може довести до поремећаја свести о окружењу, која би их иначе водила ка срећнијем животу.
„Увлачење деце у свет технологије их може научити да не могу провести ни пет минута без ње. Такође може довести до развоја зависности која ће их само удаљавати од односа ,,лицем у лице’’, али и од њихове маште.“
Свесност представља стање менталне будности – свести особе о постојању и односима са другим људима. Свесност омогућава људима да буду присутни у тренутку који живе, да живе споријим ритмом како би са много мање стреса поправили свеукупно здравље. А како нас технологија удаљава од развијања међуљудских односа, онда се можемо суочити са чињенцом да одгајамо нове генерације са много мање самосвести, егоистичне, нарцисоидне и генерације којима лако постаје досадно.
Способности социјалне интелигенције су се показале као најбољи показатељи нечијег успеха у животу, много бољи него сам ИQ. Ове способности подразумевају познавање својих емоција (самосвест), контролисање емоција, самомотивацију, препознавање емоција других људи и одржавање односа. Да ли би превише гледања у екран могло да ускрати нашој деци развој међуљудских односа која су неопходни за развијање социјалне интелигенције?
„Битно је да се посветимо својој деци и да време које проводимо са њима учинимо што квалитетнијим, да искључимо електронске направе, да их заиста гледамо и слушамо и одговарамо.“
Као родитељи, морамо се запитати на који начин одгајамо децу у ово дигитално доба? У сваком случају одговор се не крије ни у паници ни у предаји услед предпоставке да се по том питању ништа не може учинити. Оно што ми сами можемо да урадимо је да развијемо своју свест, да се обавежемо да ћемо се више бавити својом децом и да ћемо бити присутнији у њиховом одгајању. То свакако не значи да би требало да испуњавамо сваки њихов ћеф или да држимо децу под стакленим звоном, а чини се да се друштво креће између ове две крајности. Битно је да се посветимо својој деци и да време које проводимо са њима учинимо што квалитетнијим, да искључимо електронске направе, да их заиста гледамо и слушамо и одговарамо, што ће им помоћи и чинити да се осећају схваћеним. А што се саме технологије тиче, најбоље је да се водимо идејом да им покажемо шта је здравије и боље пре него да им причамо о томе и да нађемо најздравији начин да се ове неизбежне справе укључе у наше животе.
Овај текст превели су ученици Школе енглеског језика за децу „Хелен Дорон“
Објављено 05.05.2014. на сајту Psychology Today
Извор:detinjarije.com