Skorašnja studija vezana za ponašanje porodica u restoranima brze hrane je pokazala da je pažnja 70 procenata roditelja usmerena na elektronske naprave za vreme obroka. U međuvremenu su njihova deca bila nestašna i žalila su se, besneći i bacajući hranu na roditelje. Ljudi su počeli da preteruju sa korišćenjem pametnih telefona, pa jedva uspevaju da večeraju bez pisanja poruka, tvitovanja i pretraživanja interneta. Problem je u tome što proveravanje naloga na Facebok-u podrazumeva zapostavljanje osobe sa kojom je čovek u tom trenutku u interakciji. Suočavajući se sa ovim problemom, postavlja se pitanje kako će ovakvo ponašanje uticati na nove generacije?
Od samog početka bebama je preko potrebna pažnja roditelja, ne samo da bi preživele već i da bi se pravilno razvijale. Odnos roditelja i deteta ne podrazumeva samo prehranu, oblačenje i menjanje pelena. Rezultati istraživanja vezanih za reakcije roditelja u odnosu prema bebama, koje su vodili znameniti stručnjaci iz polja dečijeg razvoja još 1970-ih godina, dokazali su potencijalno štetan uticaj na emocionalni i socijalni razvoj kada majka ne reaguje određenim i prikladnim izrazom lica. Od tada, druge studije su pokazale da preslikavanje bebinih emocija na majčino lice, kada su majka i dete u interakciji sa viskoim nivoom“pažnje, osećajnosti i reagovanja“ čini da bebe imaju „visoko razvijenu svest o socijalno prihvatljivom ponašanju i društvenom očekivanju“, dok bebe čije majke nisu sklone facijalnom oponašanju bebinih afekata nisu pokazivale toliki razvoj na ovim poljima. Primer je prazan izraz lica koje gleda u ekran mobilnog telefona. Koliko često dete gleda u roditelja očekujući reakciju, dok je roditelj bez ikakve ekspresije ili jasno daje do znanja da reaguje na neki drugi podsticaj?
„Koliko često dete gleda u roditelja očekujući reakciju, dok je roditelj bez ikakve ekspresije ili jasno daje do znanja da reaguje na neki drugi podsticaj?“
Deca očekuju moguću reakciju. Počinju da oponašaju izraze lica roditelja skoro od trenutka svog rođenja, gledaju u oči staratelja tražeći reakciju. Ovaj odgovor, odnosno reakcija, je ono što omogućava moždani razvoj. Usklađena reakcija roditelja ili staratelja čini da se osećaju sigurnim i primećenim, dok im istovremeno pomaže i u formiranju socijalnih odnosa. Nedostatak reakcija (recimo od strane roditelja koji stalno gledaju u svoje elektronske naprave) može dovesti do problema u razvoju međuljudskih odnosa. Načini vezivanja se razvijaju u ranom detinjstvu, a kasnije služe kao osnova za razvijanje zrelih međuljudskih odnosa. Modeli razvijanja međuljudskih odnosa kasnije u životu utiču na sposobnosti realizacije različitih potreba. Deca koja su ignorisana ili ona koja ostaju bez reakcije staratelja (kao na primer deca u eksperimentu vezanom za roditelje koji ne reaguju) ili deca roditelja koji imaju pogrešne reakcije, mogu razviti ne tako idealne veze koje će dovesti do bolnih iskustava kasnije u životu.
„Roditelji kojima je pažnja usmerena na elekstronske naprave umesto na njihovu decu, svakako i ne mogu da razviju adekvatne reakcije. U takvoj situaciji oni takođe neće primetiti bolni efekat koji takvo ponašanje ima na njihovu decu.“
Roditelji kojima je pažnja usmerena na elekstronske naprave umesto na njihovu decu, svakako i ne mogu da razviju adekvatne reakcije. U takvoj situaciji oni takođe neće primetiti bolni efekat koji takvo ponašanje ima na njihovu decu. Na ovaj način mogu čak i povrediti samopouzdanje deteta. Za vreme intervjua, deca su smatrala da su dosadna, jer nisu u stanju da zaokupe pažnju svojih roditelja na način na koji to mogu pametni telefoni. Osećanja prema telefonima su varirala od veoma neprijateljskih (nazivajući ih ,,glupim telefonima’’) do želje da se takmiče sa njima kako bi uspeli da skrenu pažnju roditelja. Deca koja su bila predmet istraživanja u restoranima brze hrane su pokazala da su znatno uzrujana, da rastu u decu nasilnike i da ružnim ponašanjem pokušavaju da skrenu pažnju roditelja. A na koji način roditelji pokušavaju da reše ovakve frustacije svoje dece? Na žalost, uglavnom daju detetu tu elektronsku napravu, učeći ih za uzvrat da se isključe iz tekučih događanja isto kao što i oni sami čine.
Istraživanja Američke pedijatrijske akademije su pokazala da ,,Današnja deca provode u proseku sedam sati dnevno na različitim zabavnim medijima, kao što su televizija, kompjuteri, telefoni i druge elektronske sprave. A studije su pokazale da preterana upotreba medija može dovesti do poremećaja pažnje, problema u školi, poremećaja sna i ishrane, kao i gojaznosti.“ Neka tehnološka otkrića zaista mogu pomoći deci u učenju, druga mogu zaista da naškode njihovim sposobnostima. Televizija se odavno povezuje sa poremećajima pažnje kod dece. Studije su pokazale da su deca koja su gledala televiziju u uzrastu od 1 do 3 godine sklonija razvijanju hiperaktivnosti do sedme godine.
Pored rizika od problema u razvoju, takođe treba uzeti u obzir promene koje mogu nastati u socijalnom i psihološkom razvoju dece. Uvlačenje dece u svet tehnologije ih može naučiti da ne mogu provesti ni pet minuta bez nje. Takođe može dovesti do razvoja zavisnosti koja će ih samo udaljavati od odnosa ,,licem u lice’’, ali i od njihove mašte. Štaviše, može dovesti do poremećaja svesti o okruženju, koja bi ih inače vodila ka srećnijem životu.
„Uvlačenje dece u svet tehnologije ih može naučiti da ne mogu provesti ni pet minuta bez nje. Takođe može dovesti do razvoja zavisnosti koja će ih samo udaljavati od odnosa ,,licem u lice’’, ali i od njihove mašte.“
Svesnost predstavlja stanje mentalne budnosti – svesti osobe o postojanju i odnosima sa drugim ljudima. Svesnost omogućava ljudima da budu prisutni u trenutku koji žive, da žive sporijim ritmom kako bi sa mnogo manje stresa popravili sveukupno zdravlje. A kako nas tehnologija udaljava od razvijanja međuljudskih odnosa, onda se možemo suočiti sa činjencom da odgajamo nove generacije sa mnogo manje samosvesti, egoistične, narcisoidne i generacije kojima lako postaje dosadno.
Sposobnosti socijalne inteligencije su se pokazale kao najbolji pokazatelji nečijeg uspeha u životu, mnogo bolji nego sam IQ. Ove sposobnosti podrazumevaju poznavanje svojih emocija (samosvest), kontrolisanje emocija, samomotivaciju, prepoznavanje emocija drugih ljudi i održavanje odnosa. Da li bi previše gledanja u ekran moglo da uskrati našoj deci razvoj međuljudskih odnosa koja su neophodni za razvijanje socijalne inteligencije?
„Bitno je da se posvetimo svojoj deci i da vreme koje provodimo sa njima učinimo što kvalitetnijim, da isključimo elektronske naprave, da ih zaista gledamo i slušamo i odgovaramo.“
Kao roditelji, moramo se zapitati na koji način odgajamo decu u ovo digitalno doba? U svakom slučaju odgovor se ne krije ni u panici ni u predaji usled predpostavke da se po tom pitanju ništa ne može učiniti. Ono što mi sami možemo da uradimo je da razvijemo svoju svest, da se obavežemo da ćemo se više baviti svojom decom i da ćemo biti prisutniji u njihovom odgajanju. To svakako ne znači da bi trebalo da ispunjavamo svaki njihov ćef ili da držimo decu pod staklenim zvonom, a čini se da se društvo kreće između ove dve krajnosti. Bitno je da se posvetimo svojoj deci i da vreme koje provodimo sa njima učinimo što kvalitetnijim, da isključimo elektronske naprave, da ih zaista gledamo i slušamo i odgovaramo, što će im pomoći i činiti da se osećaju shvaćenim. A što se same tehnologije tiče, najbolje je da se vodimo idejom da im pokažemo šta je zdravije i bolje pre nego da im pričamo o tome i da nađemo najzdraviji način da se ove neizbežne sprave uključe u naše živote.
Ovaj tekst preveli su učenici Škole engleskog jezika za decu „Helen Doron“
Objavljeno 05.05.2014. na sajtu Psychology Today
Izvor:detinjarije.com