Један пост вредан читања пронашли смо на популарној ФБ страници тате који води блог No Idea What I’m Doing: A Daddy blog. (Појма немам шта радим: Блог једног тате). Њему је мајка поставила питање које и није тако ретко и необично (за једну маму/свекрву), али његов одговор јесте. Не необичан, већ необично охрабрујући и разуман. Ево његове приче.
Пре неколико недеља разговарао сам са мамом преко телефона, кад ми је рекла: „Зар ти не смета што Мел не држи кућу чистијом?“. Била је субота. Ја сам прао судове. Искрено, нисам знао шта да одговорим. Моја мама то није рекла на неки осуђујући начин нити било шта слично. Било је више из радозналости.
Очигледно је приметила да наша кућа није баш „под конац“.
Али то није само посао моје жене. Брак видим као партнерство, заједницу, па је чишћење простора у ком сви живимо једнако мој посао колико и њен. Признајем, често су дечје играчке свуда наоколо, судови у судопери, а тек започети уметнички пројекти на сваком столу у кући. Признајем и да наша кућа није чиста као кућа моје мајке. Али ми то не смета. Заправо, о томе уопште и не размишљам.
Нисам знао шта да одговорим на мамино питање, па сам се збунио. Обично не знам шта да кажем у таквим тренуцима. Али кад мало боље размислим, верујем да је то како моја мама гледа на наш дом кроз његову (не)уредност, заправо одраз времена у ком је одрастала.
Она је део Бејби бум генерације. Нисам стигао да упознам свог оца баш добро, али се сећам да ми је једном дао савет о томе шта треба да урадим пре него што себи изаберем жену.
„Сврати до њене куће, изненада, кад те не очекује. Погледај како тамо изгледа. Много можеш да сазнаш о жени на основу тога како држи кућу.“ Мислим да толика мамина брига и значај који придаје уредности куће има везе са очекивањима која су јој наметана у младости.
Али, за разлику од мог оца, ја нисам баш много мислио о чистој кући кад сам бирао с ким ћу провести живот. Мислио сам о томе да ми се допада то што она има да каже. О томе како чини да се осећам. О томе како се много и често смеје. То је оно што ми се допало. Мислио сам и о томе како је нежна и пажљива и како је баш онај тип мајке какав бих пожелео за своју децу.
После неколико тренутака борбе да пронађем праве речи, коначно сам изговорио: „Па нисам се оженио због уредне куће. Оженио сам се јер ми је Мел деловала као неко са ким бих волео да проведем свој живот.“
Тишина.
Док сам ређао судове у машину, неколико тренутака тишине је ометало звецкање кашика, да би моја мама коначно рекла: „Па… то вероватно јесте важније од чисте куће.“
„Да, и ја тако мислим.“