Када дете каже – нећу

фебруар 1, 2016

Јуче смо се дуже задржали у вртићу јер Д није желео да иде кући. Заиграо се у ходнику вртића, па сам села близу њега и ћаскали смо о протеклом дану. Није ми се журило. Није му се журило. Након неког времена, питала сам га – “Хоћемо ли да кренемо кући?”. Добила сам јасно и гласно – “Не!”. Мама његовог другара била је згранута и то није крила, одржавши нам обома кратку лекцију (њему директно, мени индиректно) о томе како “Деца не смеју родитељима говорити не. Добра деца увек слушају маму и тату и не говоре им не!”. Гледам своје дете, гледа оно мене. И трепћемо. Брижна мама настави својим путем, а ја остадох са великим упитником изнад главе. Да ли деца пречесто говоре – “не”? Каква је наша реакција по том питању? Да ли се љутимо, да ли бранимо детету да нам се супротставља? Да ли то што му бранимо нешто мења? Ако не бранимо, да ли смо попустљиви?
Деца говоре “не” и “нећу”. Често. О, пречесто. Зато што им се може. Зато што сва деца прођу кроз ову фазу, мање или више бурно. У нашој кући “не” је
дозвољена реч.
HIROVITO-DETE
Важно је да дете научи да каже “не”. Када одрасте, желимо да буде у стању да се супротстави угњетавању, искоришћавању, малтретирању – како у школи, од стране (не)пријатеља, тако и на послу. Супротстављајући се родитељима, дете вежба ову способност, оснажује своје самопоуздање, испитује границе (и своје и наше). То је део одрастања и то не треба гушити и спутавати.
 
Дететово “не” отвара могућности за преговарање, дијалоге, дискусију, образложење. Када дете каже “не”, наш први инстинкт је да станемо, успоримо, остваримо контакт с дететом и поразговарамо о разлозима зашто нешто од њега очекујемо. Наравно да желимо да нас дете послуша, бар у већини ситуација – то је за њихово добро. (А будимо искрени – и лакше је.) Баш због тога је важно да дете жели да нас послуша, уместо да га на то приморавамо. Како пронаћи мотивацију у једном двогодишњаку да сâмо жели да уради нешто што иначе сматра досадним (скупи играчке, поједе броколи, опере зубе)? Тешко, јако тешко. Али, у дечјој је у природи да желе да нас прате и слушају, и осећају се лоше када то не чине. Ипак, они нам се супротстављају. То треба нешто да нам говорио томе колико је ова фаза важна и осетљива у њиховом развоју. Користан текст са предлозима на које све начине можете да решите “не” ситуације можете наћи овде.
 
Говорећи (нам) “не”, дете показује своју самосталност, индивидуалност, и управо захваљујући томе себе препознају као независну, слободну особу са личним ставом и слободном вољом. То дефинитивно није нешто чега желим да се одрекне, у животу ће му та особина бити од велике користи.
 
Дететово “не” је за нас још један изазов да покушамо да га претворимо у “да”. Његово нећкање није тестирање мог стрпљења, већ саопштавање да просто нешто не жели да уради. Мој задатак је да му приближим зашто је за њега важно да нешто послуша и испуни. Да моји захтеви нису хирови, већ нешто што је у његовом, нашем заједничком, интересу. За ово је потребно упрегнути вијуге, бити креативан, мењати перспективе, добро упозна(ва)ти своје дете. То је нешто што нас још више повезује и оснажује. Али слажем се да је лакше рећи – зато што ја тако кажем.
 
Нећкање учи и нас стрпљењу, јер некад просто неопходно пустити да “не” остане “не”. И знате шта? Није се због тога десио смак света.
 
Послушност није врлина нити циљ ка коме (треба да) тежимо. Ок, слажем се да јесте много лакше и лепше када се догоди да нас дете беспоговорно послуша. И да често доживљавамо као атак на личност и ауторитет када то не чини. Али будимо реални. То што детету бранимо да нам говори “не” уопште не значи да ће оно то престати да говори или мисли. Само ће због тога наша фрустрација бити већа, јер ми то њему просто не можемо забранити. Бар не социјално прихватљивим методама. Уместо неприхватања и забрана, покушавамо да се посветимо конкретним ситуацијама и проблемима до којих нас је “не” довело. То не значи да смо попустљиви да је дететово “не” нешто што беспоговорно поштујемо. Напротив.
И ми говоримо “не”. Самим тим мислим да је фер да га очекујемо и прихватимо и од свог детета. (мали савет: Присетите се колико пута у току дана и сами кажете детету, несвесно – “не”. Сасвим је могуће да је узрок дететовог “нећкања” просто у томе што и само пречесто чује негације.)
 
Уместо да контролишемо дете и његову вољу (што је, признали ми то себи или не – немогуће – бар не без поледица), зашто не бисмо покушали да контролишемо окружење, ситуације, усмеримо ту исту енергију на повезивање са дететом, које ће свакако водити ка бољој сарадњи. У људској природи је да се супротстављамо наређењима – чак и одрасли то чине. Покушај да нас неко на нешто натера наш мозак препознаје као напад. Ако су та наређења претворена у питања, молбе, позиве за сарадњу, хоће ли резултати бити бољи?
 
Инстинкт да се супротстављамо наређењима није баш тако проста ствар. Природа је паметнија него што мислимо. Тај инстинкт је јачи према људима за које нисмо емотивно везани, са којима нисмо повезани. Због тога ће дете увек пре рећи – “не” незнанцу, странцу, васпитачу, продавачици – него родитељу. То је добар механизам, који га штити од опасности. Родитељ је најважнија особа у животу детета. Стога пречесту употребу ове речи треба некада сагледати и као могући сигнал за повећану потребу за повезивањем, заједничком сарадњом, и често решење сукоба лежи баш у томе. Некада је дететово “не” проузроковано недостатком комуникације. Једноставан пример како решити нећкање око сакупљања играчака дала је Сања на свом сајту.
Неке ствари просто морају да схвате сами. Када дозволимо детету да његово “не” остане “не”, дозвољавамо му да само стекне искуство на основу којег ће нешто научити и следећи пут одговорити са “да”. Поштовање одбијања да носи рукавице или стави капу по зими не може дете животно угрозити, али му може пружити важну лекцију о томе зашто је боље да то учини кад му се каже.
 
Треба напоменути пар ствари. Постоје ситуације када дететово “не” просто није опција – ситуације које га животно угрожавају. Или оне у којима смо јако нервозни или нестрпљиви, јер и ми смо људи, а људски је грешити. 🙂 Лепо би било да нам то не прерасте у навику, или, још горе, замену теза – када је “нећу” неприхватљиво и знак непоштовања, али “не могу” је ок. Да је тешко – тешко је. Фрустрирајуће понекад – о, да. Али мислим да вреди.
 
Ми не контролишемо нашу децу. Можемо да их учимо, негујемо, усмеравамо, бодримо, критикујемо – али их не поседујемо и не контролишемо. Понашање и можда, размишљање – никада. Зар није онда боље и лакше да и понашање буде усаглашено с размишљањем? Зар то није врлина коју иначе у животу ценимо код одраслих? Јер, сећате се – и наша деца ће једног дана порасти и бити одрасли. Какви ће бити, колико успешни, самоуверени, храбри, срећни, задовољни собом – великим делом зависи од нас. Али хеј, само полако, без притиска. 🙂
 
Извор: carapice

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама