Већ осам година удружење „Живојин Мишић“ бира и награђује едукаторе који праве разлику у српском образовању и који са ученицима постижу изванредне резултате. Наставник који је генератор новина и промена, који је узор и инспирација својим ученицима и колегама, који подстиче интелектуалну радозналост код ученика и темељно их ангажује у усвајању нових знања има доживотан утицај на њих, став је Удружења.
Сваке године бира се десет најбољих наставника, учитеља, професора, које обично пријављују колеге, бивши (ређе садашњи) ученици или њихови родитељи. Иако су на сајту Удружења критеријуми наведени, ми смо желели да нешто више о томе чујемо од члана жирија, па смо замолили Драгицу Павловић Бабић, доктора психологије образовања и професорку Филозофског факултета на катедри за Психологију у Београду, да нам каже нешто више о томе како се заправо бирају најбољи едукатори.
Говорећи о критеријумима за избор, проф. Павловић Бабић каже да основни критеријуми, наравно, постоје, али да увек имају на уму да је наставнички посао врло комплексан, да се одвија у четири зида и да га је тешко процењивати и оцењивати.
„Вреднују се показатељи попут усавршавања кандидата, њихов рад са ученицима који се може документовати преко огледних или угледних часова, ако наставник поставља то што ради на друштвене мреже где се може видети, ако је објављивао стручне чланке, уџбенике, ако је имао програме стручног усавршавања наставника, ако су његови ученици често награђивани… Али пре свега то која је његова образовна филозофија, то како ради са ученицима, у шта верује, како се труди да то постигне.“
Постоји и слободан опис некога ко препоручује наставнике, оног ко цени његов рад. Има много критеријума, десетак чланова комисије и неколико кругова избора, објашњава нам проф. Павловић Бабић. Најпре су ту формални критеријуми које процењује комисија састављена од претходних добитника награда и на крају у трећем кругу комисија у којој сам и ја и где долази већ пробран број кандидата.
„Мени је драго да је то огроман посао, што значи да је све више оних који желе да се укључе у овај избор. У последњем кругу имамо директан контакт са наставницима, разговор путем Скајпа или неке друге платформе, јер је ипак тај разговор нешто што ниједна биографија не може да замени.“ – каже проф. Бабић.
Шта повезује најбоље?
„То није нешто што је формализовано и немамо неки ултимативни критеријум, али су из мог искуства ту две ствари. Једна је посвећеност ученицима и оријентација ка раду у одељењу. То се више вреднује од богате биографије. Јер оно што је у учионици је срце тог посла и у нашим очима испливава испред осталог. Друга ствар је свестраност наставника. Он мора да покаже да је добро образован, да је остварен на различитим пољима и да тиме преноси добар модел ученицима.“ – тврди др Павловић Бабић.
Шта је проблем нашег образовног система?
На ово питање, каже, има више одговора. Образовање је делатност од врхунског значаја за развој сваке земље и требало би да предњачи над свим осталим токовима, јер „ви припремате децу за нешто што ће тек бити, за будућа занимања и будуће околности у којима ће живети“. У свакој земљи, ма какав био степен развијености, образовање мора да се мења, реагује, да прати токове, а ако је могуће и да предњачи.
„Али једна ствар која је кључ свега је третман и вредновање образовања у друштву. Иако се говори годинама да је образовање будућност, да су деца будућност, у пракси не видимо да је то тако. Фотеља министра просвете није баш нешто о шта се отимају, већ служи за поткусуривање, то је нешто последње око чега се кандидати боре. Издвајања из буџета за образовање су била или тежила да буду око европског просека, а сада су из године у годину све мања. Постоји и значајна сива зова која се огледа у приватним часовима, па родитељима образовање заправо није бесплатно. Родитељи који могу, децу помажу кроз разне ваннаставне активности – школе језика, програмирања, кампови, путовања. Све то неки могу, а неки не могу да приуште па се тако повећавају разлике међу децом и шансе које су им пружене.“ каже професорка и додаје да би образовање требало заиста консолидовати и поставити на место које му припада и стварно, не само декларативно.
Говорећи о наставничкој професији проф. Павловић-Бабић као један од системских проблема издваја и проблем малих могућности за напредовање у погледу позиције и статуса. То је професија у којој се тешко и споро напредује и, иако постоје нека звања, она не значе много ни у финансијском ни у погледу статуса. Наставници уђу у систем, обаве приправнички стаж и онда следи равна линија јер их систем не препознаје.
Наставници се такође жале и на неконзистентност реформи
Проблем код образовних реформи је, каже проф. Павловић, неконзистентност и недоследност.
„Стално имате неке реформе које брзо изгубе дах, стално се неке ствари реформишу, неке се враћају на старо, неке започете се заборављају. Наставници губе ентузијазам ако стално инвестирате у неки нови почетак а он не води неком смисленом резултату. Наставници трпе због контекста у каквом раде.“
А како ђаци виде школу?
Проф. Павловић Бабић објашњава да је општи утисак који деца имају о школи да је то нешто досадно, а да је живот негде другде. Каже да ми о школи размишљамо као о строгој институцији, а то је заправо једно доба које треба да буде пуно радости које треба да долазе не само из дружења већ и од саме наставе.
„Настава треба да мотивише, да радује, а сад имамо слику демотивисаног система. Ви кад питате ученике каква је настава и школа, сви ће рећи да их школа смара, да је живот негде другде. Школа је дисконектована од живота и баш они наставници који стварају ту конекцију између живота и школе, који доводе живот у учионице, а ђаке изводе изван та четири зида, упознају их са институцијама, пружају им прилике за различита искуства ван учионице, то су наставници које ми бирамо. Јер кад сте ви стално у учионици, у стерилним условима, у месту у које не може да продре живот онда је та оцена ђака тачна – живот је негде другде, с друге стране врата учионице.“ објашњава нам професорка и каже да је управо то оно што је остављено наставницима да ураде сами. Они једини то могу, не може ни курикулум, ни уџбеник.
Настава у доба пандемије
Када је пандемија почела, готово преко ноћи, систем се организовао тако што је понудио наставу на даљину преко ТВ-а и то је, као први одговор, био добар потез, каже професорка психологије образовања. Међутим, додаје, то не може да траје, јер то није облик наставе који активира ђаке. Нема интеракције, нема прилике за координацију између оног што би наставник рекао ђацима и оног што су они можда гледали.
„Оно што је требало јесте да се ојачају капацитети и ученика и наставника за онлајн наставу преко платформи које то омогућавају. Требало је колико је год могуће симулирати рад у учионици. И то знање које је наставници требало да стекну, послужило би им и касније, као трајни капитал, да се примењује у настави. Нећемо се ми вратити у скамије и таблице, него ћемо задржати оно што је било добро и што смо научили.“
Из свега овога, професорка каже да верује да је било и неке користи. Додаје да је требало подржати наставнике и ученике на три начина.
„Требало је, пре свега онима који то немају обезбедити дигиталне уређаје и интернет. Није то ни толико тешко и немогуће, а број оних којима је неопходно је пребројив, а може се то сасвим сигурно обезбедити из неких донација и подржати из система. Даље, требало је наставнике обучити, не само за коришћење алата, већ и о методама рада током онлајн наставе, јер то није исто као да сте у учионици. А трећа ствар је организација простора и времена и стицање радних навика ученика у промењеним условима. Породице су се нашле у чуду, комуникација је била непотпуна, нико није био задовољан, а резултат није био довољан. Породицама је, дакле, требало дати нека упутства, питати их шта могу, колико могу, шта имају од уређаја. Уместо тога, биле су препуштене саме себи.“ – каже др Павловић Бабић.
Мала матура
Говорећи о завршном испиту, професорка каже да то није нешто од чега ђаке у овој години треба амнестирати.
„То није испит високог ризика. Не постоји опасност да ћеш пасти, фактички. Ти поени са мале матуре не утичу много на избор школе, осим можда за неке школе у Београду, али на нивоу Србије углавном не. Статистика показује да се преко 90% ученика уписује у прву жељену школу.“ – тврди професорка Павловић.
Ипак, каже, у условима кад имате једну неуредну, разбуцану школску годину, без ритма, завршни испит је мера компензације, па ви сада онима који су пропуштали, правили рупе, код куће можда нису радити, ово је прилика да то све надокнаде. Са неким образовним капиталом ипак треба да уђу у средње школе. Јер ако их неко аболира од испита, неће их аболирати од поласка у средњу школу.
„Читаве године пуштали смо их да баш не знамо колико су учили, па некад мора да се има неки увид, иако је цела година пуна пропуста. Хајде да не направимо још и овај.“