Već osam godina udruženje „Živojin Mišić“ bira i nagrađuje edukatore koji prave razliku u srpskom obrazovanju i koji sa učenicima postižu izvanredne rezultate. Nastavnik koji je generator novina i promena, koji je uzor i inspiracija svojim učenicima i kolegama, koji podstiče intelektualnu radoznalost kod učenika i temeljno ih angažuje u usvajanju novih znanja ima doživotan uticaj na njih, stav je Udruženja.
Svake godine bira se deset najboljih nastavnika, učitelja, profesora, koje obično prijavljuju kolege, bivši (ređe sadašnji) učenici ili njihovi roditelji. Iako su na sajtu Udruženja kriterijumi navedeni, mi smo želeli da nešto više o tome čujemo od člana žirija, pa smo zamolili Dragicu Pavlović Babić, doktora psihologije obrazovanja i profesorku Filozofskog fakulteta na katedri za Psihologiju u Beogradu, da nam kaže nešto više o tome kako se zapravo biraju najbolji edukatori.
Govoreći o kriterijumima za izbor, prof. Pavlović Babić kaže da osnovni kriterijumi, naravno, postoje, ali da uvek imaju na umu da je nastavnički posao vrlo kompleksan, da se odvija u četiri zida i da ga je teško procenjivati i ocenjivati.
„Vrednuju se pokazatelji poput usavršavanja kandidata, njihov rad sa učenicima koji se može dokumentovati preko oglednih ili uglednih časova, ako nastavnik postavlja to što radi na društvene mreže gde se može videti, ako je objavljivao stručne članke, udžbenike, ako je imao programe stručnog usavršavanja nastavnika, ako su njegovi učenici često nagrađivani… Ali pre svega to koja je njegova obrazovna filozofija, to kako radi sa učenicima, u šta veruje, kako se trudi da to postigne.“
Postoji i slobodan opis nekoga ko preporučuje nastavnike, onog ko ceni njegov rad. Ima mnogo kriterijuma, desetak članova komisije i nekoliko krugova izbora, objašnjava nam prof. Pavlović Babić. Najpre su tu formalni kriterijumi koje procenjuje komisija sastavljena od prethodnih dobitnika nagrada i na kraju u trećem krugu komisija u kojoj sam i ja i gde dolazi već probran broj kandidata.
„Meni je drago da je to ogroman posao, što znači da je sve više onih koji žele da se uključe u ovaj izbor. U poslednjem krugu imamo direktan kontakt sa nastavnicima, razgovor putem Skajpa ili neke druge platforme, jer je ipak taj razgovor nešto što nijedna biografija ne može da zameni.“ – kaže prof. Babić.
Šta povezuje najbolje?
„To nije nešto što je formalizovano i nemamo neki ultimativni kriterijum, ali su iz mog iskustva tu dve stvari. Jedna je posvećenost učenicima i orijentacija ka radu u odeljenju. To se više vrednuje od bogate biografije. Jer ono što je u učionici je srce tog posla i u našim očima isplivava ispred ostalog. Druga stvar je svestranost nastavnika. On mora da pokaže da je dobro obrazovan, da je ostvaren na različitim poljima i da time prenosi dobar model učenicima.“ – tvrdi dr Pavlović Babić.
Šta je problem našeg obrazovnog sistema?
Na ovo pitanje, kaže, ima više odgovora. Obrazovanje je delatnost od vrhunskog značaja za razvoj svake zemlje i trebalo bi da prednjači nad svim ostalim tokovima, jer „vi pripremate decu za nešto što će tek biti, za buduća zanimanja i buduće okolnosti u kojima će živeti“. U svakoj zemlji, ma kakav bio stepen razvijenosti, obrazovanje mora da se menja, reaguje, da prati tokove, a ako je moguće i da prednjači.
„Ali jedna stvar koja je ključ svega je tretman i vrednovanje obrazovanja u društvu. Iako se govori godinama da je obrazovanje budućnost, da su deca budućnost, u praksi ne vidimo da je to tako. Fotelja ministra prosvete nije baš nešto o šta se otimaju, već služi za potkusurivanje, to je nešto poslednje oko čega se kandidati bore. Izdvajanja iz budžeta za obrazovanje su bila ili težila da budu oko evropskog proseka, a sada su iz godine u godinu sve manja. Postoji i značajna siva zova koja se ogleda u privatnim časovima, pa roditeljima obrazovanje zapravo nije besplatno. Roditelji koji mogu, decu pomažu kroz razne vannastavne aktivnosti – škole jezika, programiranja, kampovi, putovanja. Sve to neki mogu, a neki ne mogu da priušte pa se tako povećavaju razlike među decom i šanse koje su im pružene.“ kaže profesorka i dodaje da bi obrazovanje trebalo zaista konsolidovati i postaviti na mesto koje mu pripada i stvarno, ne samo deklarativno.
Govoreći o nastavničkoj profesiji prof. Pavlović-Babić kao jedan od sistemskih problema izdvaja i problem malih mogućnosti za napredovanje u pogledu pozicije i statusa. To je profesija u kojoj se teško i sporo napreduje i, iako postoje neka zvanja, ona ne znače mnogo ni u finansijskom ni u pogledu statusa. Nastavnici uđu u sistem, obave pripravnički staž i onda sledi ravna linija jer ih sistem ne prepoznaje.
Nastavnici se takođe žale i na nekonzistentnost reformi
Problem kod obrazovnih reformi je, kaže prof. Pavlović, nekonzistentnost i nedoslednost.
„Stalno imate neke reforme koje brzo izgube dah, stalno se neke stvari reformišu, neke se vraćaju na staro, neke započete se zaboravljaju. Nastavnici gube entuzijazam ako stalno investirate u neki novi početak a on ne vodi nekom smislenom rezultatu. Nastavnici trpe zbog konteksta u kakvom rade.“
A kako đaci vide školu?
Prof. Pavlović Babić objašnjava da je opšti utisak koji deca imaju o školi da je to nešto dosadno, a da je život negde drugde. Kaže da mi o školi razmišljamo kao o strogoj instituciji, a to je zapravo jedno doba koje treba da bude puno radosti koje treba da dolaze ne samo iz druženja već i od same nastave.
„Nastava treba da motiviše, da raduje, a sad imamo sliku demotivisanog sistema. Vi kad pitate učenike kakva je nastava i škola, svi će reći da ih škola smara, da je život negde drugde. Škola je diskonektovana od života i baš oni nastavnici koji stvaraju tu konekciju između života i škole, koji dovode život u učionice, a đake izvode izvan ta četiri zida, upoznaju ih sa institucijama, pružaju im prilike za različita iskustva van učionice, to su nastavnici koje mi biramo. Jer kad ste vi stalno u učionici, u sterilnim uslovima, u mestu u koje ne može da prodre život onda je ta ocena đaka tačna – život je negde drugde, s druge strane vrata učionice.“ objašnjava nam profesorka i kaže da je upravo to ono što je ostavljeno nastavnicima da urade sami. Oni jedini to mogu, ne može ni kurikulum, ni udžbenik.
Nastava u doba pandemije
Kada je pandemija počela, gotovo preko noći, sistem se organizovao tako što je ponudio nastavu na daljinu preko TV-a i to je, kao prvi odgovor, bio dobar potez, kaže profesorka psihologije obrazovanja. Međutim, dodaje, to ne može da traje, jer to nije oblik nastave koji aktivira đake. Nema interakcije, nema prilike za koordinaciju između onog što bi nastavnik rekao đacima i onog što su oni možda gledali.
„Ono što je trebalo jeste da se ojačaju kapaciteti i učenika i nastavnika za onlajn nastavu preko platformi koje to omogućavaju. Trebalo je koliko je god moguće simulirati rad u učionici. I to znanje koje je nastavnici trebalo da steknu, poslužilo bi im i kasnije, kao trajni kapital, da se primenjuje u nastavi. Nećemo se mi vratiti u skamije i tablice, nego ćemo zadržati ono što je bilo dobro i što smo naučili.“
Iz svega ovoga, profesorka kaže da veruje da je bilo i neke koristi. Dodaje da je trebalo podržati nastavnike i učenike na tri načina.
„Trebalo je, pre svega onima koji to nemaju obezbediti digitalne uređaje i internet. Nije to ni toliko teško i nemoguće, a broj onih kojima je neophodno je prebrojiv, a može se to sasvim sigurno obezbediti iz nekih donacija i podržati iz sistema. Dalje, trebalo je nastavnike obučiti, ne samo za korišćenje alata, već i o metodama rada tokom onlajn nastave, jer to nije isto kao da ste u učionici. A treća stvar je organizacija prostora i vremena i sticanje radnih navika učenika u promenjenim uslovima. Porodice su se našle u čudu, komunikacija je bila nepotpuna, niko nije bio zadovoljan, a rezultat nije bio dovoljan. Porodicama je, dakle, trebalo dati neka uputstva, pitati ih šta mogu, koliko mogu, šta imaju od uređaja. Umesto toga, bile su prepuštene same sebi.“ – kaže dr Pavlović Babić.
Mala matura
Govoreći o završnom ispitu, profesorka kaže da to nije nešto od čega đake u ovoj godini treba amnestirati.
„To nije ispit visokog rizika. Ne postoji opasnost da ćeš pasti, faktički. Ti poeni sa male mature ne utiču mnogo na izbor škole, osim možda za neke škole u Beogradu, ali na nivou Srbije uglavnom ne. Statistika pokazuje da se preko 90% učenika upisuje u prvu željenu školu.“ – tvrdi profesorka Pavlović.
Ipak, kaže, u uslovima kad imate jednu neurednu, razbucanu školsku godinu, bez ritma, završni ispit je mera kompenzacije, pa vi sada onima koji su propuštali, pravili rupe, kod kuće možda nisu raditi, ovo je prilika da to sve nadoknade. Sa nekim obrazovnim kapitalom ipak treba da uđu u srednje škole. Jer ako ih neko abolira od ispita, neće ih abolirati od polaska u srednju školu.
„Čitave godine puštali smo ih da baš ne znamo koliko su učili, pa nekad mora da se ima neki uvid, iako je cela godina puna propusta. Hajde da ne napravimo još i ovaj.“