Волела бих да разговарам са оним наставницима који касне на час, који на час дођу неспремни, или причају телефоном током наставе, и да их питам шта мисле зашто их ђаци не поштују.
И оне који поклањају оцене, а нарочито оне који поклањају оцене само некој деци. Питала бих их да ли мисле да ђаци то не примећују, и да их не поштују само зато што је свака генерација све гора и све неваспитанија.
Поразговарала бих радо са онима који читавог живота држе часове на исти начин. Питала бих их да ли примећују промене у облачењу, у технологији, у темпу живота пре тридесет година и данас, и зашто би се и учило на исти начин. Много ме то интересује. А нарочито бих желела да ми наставници који траже да се лекције науче напамет објасне шта тачно желе да постигну.
Волела бих да поразговарам са директорима средњих школа који, од првог септембра надаље, уписују децу чији родитељи имају довољно јаку везу, без обзира колико поена им је недостајало, и да их питам да ли је систем крив за то што нико више не цени школе и наставнике.
И питала бих родитеље који тако децу уписују у најбоље школе преко јаких веза, како ће децу учити да буду поштени људи и да не краду. Волела бих да ми објасне која је разлика између украденог телефона или новца и украденог места у школи које је припадало неком другом.
Волела бих да седнем са професором који дозволи да на њега виче неки родитељ, па чак и дете, и да га питам где пише да је дужан да то трпи.
И одмах након тога са родитељем који је дошао да се свађа због неодговарајуће оцене свог детета. Замолила бих га да ми објасни шта тачно жели да постигне. И до када ће тако ићи за својим дететом, и на сваку његову сузу кретати у бој. До када ће безусловно бранити своје дете од злонамерних људи који су се уротили против њега.
Радо бих поразговарала и са наставником који тражи од родитеља да донесу лекарско оправдање и кад му родитељи кажу да је дете било на зимовању, да и једног и другог питам – како ће после изгрдити дете које лаже.
Питала бих радо родитеље и професоре, који на друштвеним мрежама најгорим речима описују припаднике ЛГБТ популације, не либећи се и да опсују, како ће научити децу толеранцији. Како ће научити децу да не мрзе и не генерализују?
Питала бих родитеље деце која мрзе неке народе, где су деца то научила.
Посебно би ми било занимљиво да питам наставнике који, на групама просветних радника на фејсбуку коментаришу након прочитаног наслова текста, без улажења у суштину, да ли им је тешко да изгрде дете које није прочитало задатак до краја.
Или оне који преписују готове припреме за час, да ли им задрхти рука кад дају јединицу детету које је преписивало на контролном.
Питала бих и просветне раднике који поставе на друштвене мреже своје слике у купаћем костиму на плажи, или снимке скакања на кафанске столове, да ли мисле да наставник треба да буде узор само током радног времена или увек.
Интересује ме да ли родитељи који пред децом оговарају наставнике, мисле да детету помажу да лакше заврши школу. И да ли наставници, који са децом оговарају своје колеге, мисле да им тако расте углед код ученика.
Радо бих чула шта мисле родитељи, да ли је важно коју музику слушају, како се изражавају, да ли псују, да ли вичу, да ли се пристојно облаче, или је деци свеједно и увек ће их поштовати исто.
Питала бих и наставнике који озбиљно раде свој посао, не касне и не одрађују своје часове, где за то налазе снаге и да ли су кивни што су им плате мале. Заправо, интересује ме како они могу, а неки други не могу.
Волела бих да упознам родитеља чије дете малтретира, вређа и понижава другу децу, или ломи ствари по школи, или се бахато понаша, а он дете брани и напада наставнике, како се осећа кад се врати кући. Да ли као победник или само као бедник.
Питала бих наставника који се помирио са судбином, и неће да „таласа“, шта тачно намерава да постигне, и ако је то лични мир и избегавање сукоба, да ли је икад тај мир осетио.
Питала бих наставнике и родитеље да ли су свесни да су систем управо они сами. Да ниједан закон не предвиђа уништавање система школства и низа генерација, а да се то ипак дешава. Много ме интересује шта су они сами учинили да ствари буду боље.
Волела бих и да чујем да ли су наставници икад штрајковали из било којих других разлога осим оних везаних за плате. Ако нису, да ли то значи да других проблема у школству нема.
Било би још питања за наставнике и родитеље, али ова су ми најважнија.
Децу не бих питала ништа. Она раде управо оно чему смо их научили.
Аутор: Маја Бугарчић
Нешто боље од овог текста још нисам прочитала. Неопходна доза истине.
Хвала Вам!
… A ja bih pitala, da li je realno da pismeni zadaci iz Srpskog jezika i Matematike, traju 30 minuta, koji inače traju u normalnim okolnostima 45 minuta.
Pitala bih nastavnike iz Srpskog jezika da li oni mogu za 30 minuta da napišu rad, prema delimično poznatoj temi u skladu sa akademskim veštinama, pravopisno i gramatički korektno, penkalom, bez vremena za autokorekciju.
Pitala bih zašto se današnjim generacijama ukida pravo na dva školska časa za izradu pismenih zadataka (za koje su naše generacije ostvarivale to pravo) , ako oni trebaju da sumiraju znanje dece, ocene imaju jačinu, a zna se da svako dete, različitom brzinom i tempom piše i da se kreativno razmišljenje drugačijim mehanizmima pokreće. Zašto se godišnjim planom ne predviđa po dva časa, ako zakonski drugačije nije regulisano.
Volela bih sve one nezadovoljne što vole da ,, opletu “ po deci, njihovom neznanju, stave prst na čelo i da se zapitaju, zašto su nivoi postignuća dece opali, čak i kada roditelji dodatno plaćaju privatne časove, da bi dete na časovima provere znanja pokazala bolje rezultate.
I da… Ko je u tom slučaju odgovoran?
Питала бих све исто. Од првог до последњег слова.
Одлазак у пензију не ослобађа посматрања и размишљања…