Они који раде у школама најбоље знају шта треба ученицима, као и људи из академске заједнице, рекао је Борис Јокић, експерт за образовање
Прво питање сваке реформе треба да буде каквог ученика желимо за десет година.
Крајем ове школске године из клупа четвртог и осмог разреда осмолетки и четвртог разреда средње школе излазе прве генерације ђака које су ове образовне циклусе похађали по реформисаним програмима. У ишчекивању опсежне анализе, да се види шта је постигнуто реформским подухватом, зналци посвећени унапређивању образовног система, на позив Форума београдских гимназија окупљени за округлим столом под називом „Реформа у карантину”, уверени су да је то била шупља реформа или само њена симулација. Сагласни су да реформа у просвети има шансе да се оствари једино ако потиче из базе, из школских учионица, предшколских установа и факултетских кабинета, ако су њени творци практичари изабрани јавним позивом, ако је њено спровођење поверено струци без нестручних политичких уплитања и утицаја.
– Код нас се не зна ко је учествовао у променама у гимназијском образовању ни у писању нове Стратегије образовања и васпитања. Код нас наставници добијају налоге и готова решења, не питају се. Све што је почело у време претходног министра просвете није реформа, него ад хок промене у смеру политизације и централизације образовања – указао је проф. др Иван Ивић, професор београдског Филозофског факултета у пензији.
Његова анализа о променама у десет бивших социјалистичких држава, како је рекао, показала је да је само Словенија у периоду друштвене транзиције поступила исправно, задржала оно што је било добро попут озбиљних школских програма, и увела оно што је недостајало, као што је евалуација, односно вредновање.
– У средњу школу улази 38 одсто функционално неписмених наших петнаестогодишњака, а из основне школе излази око 45 одсто одличних ученика од којих је 14 одсто вуковаца, док на малој матури не умеју да реше половину задатака – истакао је Ивић.
Реформа није парола, а уколико јесте проглас на рекламном паноу, телевизији, из уста политичара, онда ништа не вреди, нагласио је др Борис Јокић, директор Института за друштвена истраживања у Загребу.
– Промена мора доћи из базе, иначе нема никакву шансу. Ако се реформа не ослони на људе у школама, нема веродостојност ни могућност да подстакне позитивну емоцију код људи да уопште пожеле промене. То је тешко, али једино исправно. Они који раде у школама најбоље знају шта треба ученицима, као и и људи из академске заједнице. Тај спој је прво што би требало осигурати, а затим и независност стручног процеса од дневнополитичког утицаја и интересних група – примећује Јокић.
Напоменуо је такође да је важан предуслов и независност реформског процеса од јаких лобија у образовању. Навео је два: уџбенички и информатички. За успешност реформи, нагласио је, кључна је потпуна демократизација, да сви стручњаци буду изабрани јавним позивом.
– На пример чињеница да сте изабрали учитеља из неког малог села да учествује у изради курикулума је кључ промене. Тиме се мења однос моћи, демократизује се процес, враћа се вера људима који раде у школама да је њихов посао важан – илустровао је овај експерт.
Његов београдски колега проф. др Александар Бауцал нагласио је да прво питање сваке реформе треба да буде каквог ученика желимо за десет година и како би школа требало да изгледа.
– Ја бих волео да када се дете врати из школе не каже да је школа смор, што слушамо од одличних ученика. Наставници, када би искрено одговорили, рекли би да су убијени у појам. Имам утисак да су многи изгубили наду и ентузијазам – дочарава Бауцал.
Извор: Политика