Учење подразумева сваку промену која настаје под утицајем неког искуства. Оно формира трагове у мозгу који постају део искуства личности. То нам омогућава да научено примењујемо у различитим животним ситуацијама. Учење се односи на усвајање знања и информација, вештина, способности и навика. Усвајање школског градива често захтева време, напор и упорност. Међутим, ако се учи активно (што подразумева да сам ученик постаје конструктор сопственог знања), као и са јасно дефинисаним циљем, следи и задовољство након постигнутих резултата. Постизање задовољства због успеха битан је мотивациони фактор за даљи напредак.
За успешно учење неопходно је да постоје:
1. Радна навика – спречава нагомилавање градива које, уколико се нагомила, изгледа несавладиво
2. Мотивација – односно намера да се нешто научи која олакшава процес учења и чини га квалитетним.
Успешним се сматра учење које не одузима превише времена – време које се проведе над књигом користи се рационално (нема лутања мисли). Затим, битан фактор успешног учења је и разумевање градива што омогућава да се што мање учи механички. Из тога произилази и трећа ставка, а то је да научено из краткорочног прелази у дугорочно памћење.
Проблеми у учењу најчешће настају као последица:
– Неусвајања метода и техника адекватног учења те се у учење улаже пуно времена које не даје резултате;
– Недостатка мотивације и циљева за чије постизање је редовно учење неопходно;
– Лоше концентрације и немогућности фокусирања пажње на градиво, што може бити последица: начина живота (лоша исхрана, недостатак сна, непостојање организације и структуре времена), преокупираности различитим животним околностима (развод родитеља, раскид везе, смрт блиске особе, финансијска нестабилност), лошег општег физичког или менталног стања, постојања поремећаја пажње.
Најчешћи проблеми у учењу су:
1. Стално одлагање почетка учења – мотивација постоји за све друге активности осим за учење; за учење се ,,нема времена’’.
2. Кампањско (нередовно) учење – градиво се гомила јер у почетку делује да има сасвим довољно времена да се све постигне. Међутим, када дође тренутак да се учи, времена је премало да би се све успешно савладало.
3. Одустајање од учења – градиво на први поглед делује несавладиво па се одустаје и од покушаја да се оно разуме и усвоји.
4. Испитна анксиозност – преокупираност могућим негативним исходима која је дисфункционална и заправо значајно омета процес учења, за разлику од конструктивне бриге која делује мотивишуће (детаљније прочитајте овде).
5. Неорганизованост – не постоји никаква подела градива нити план учења, није дефинисано време за учење и време за слободне активности.
6. Неразумевање – као последица неслушања или изостајања са предавања, и неразјашњавања онога што је остало нејасно.
7. Пасивно ишчитавање текста без понављања и преслишавања.
Неки од најчешћих изговора за одлагање учења
,,Градиво је преобимно’’
Градиво треба поделити у више мањих целина. Када се успешно пређе један део, то ће сасвим сигурно бити мотивациони фактор за даље, као и за преформулисање овог изговора у позитивну афирмацију ,,Ипак ја могу ово да савладам’’.
,,Нема сврхе учити, свакако ћу пасти/добити лошу оцену’’
Овакав негативан начин размишљања је оно што ствара отпор и блокаду према учењу. Одржава се пасиван став где особа ништа не предузима и где се свакако не излаже могућности да оствари успех. Колике су шансе да успех изостане уколико се уложи труд и да све од себе? Заправо јако мале.
,,Немам инспирацију’’
Вероватно је да никада не могу бити испуњени сви услови за успешно учење и то је чињеница коју треба прихватити. Потребно је једноставно само почети са учењем, без непотребног анализирања спољашњих и унутрашњих фактора. Можда и није тако тешко као што делује, а инспирација се развије већ са првим успешно наученим редовима.
,,Уопште немам слободног времена’’
Уколико се време проведено за књигом искористи на ефикасан начин, слободног времена ће бити свакако. Када се испуни предвиђено, препоручљиво је наградити себе нечим, на пример изласком или одласком у биоскоп.
Проблеми у учењу настају првенствено као последица изостајања усвајања радне навике још на самом почетку школовања. Већ у првим разредима основне школе пажњу је потребно посветити учењу како се учи. Могло би се закључити да се отпор према учењу не развија директно због тежине и обимности градива већ због неусвајања адекватних метода и дисциплинованости према обавезама, недостатка техника и стратегија успешног учења, на шта ћемо се осврнути у неком од наредних текстова. Као механизам одбране према градиву које делује несавладиво развија се прокрастинација.
Аутор: Мр Анђела Златковић, дипл. дефектолог – специјални педагог, Ваш психолог тим