Пре извесног времена, кад су ми деца имала, рецимо, 5 и 3 године, млађе дете, дечак, био је јако живахан. И сад је, али је ипак сазрео. Тада му је било тешко да контролише и љутњу и радост па је на све реаговао изузетно бурно. Тако је, једном приликом док смо били у куповини, урадио нешто што ме је јако наљутило, више се и не сећам шта је било у питању. Пре тога смо имали договор да одемо на сладолед. Видевши колико сам љута, моја старија ћерка упитала ме је тужно „Мама, хоћу ли ја сад бити колатерална штета, па нећу добити сладолед због Бате?“ (Тата им је објаснио термин колатералне штете, па су га често користили)
Иако сам се после покајала, тако је и било.
Данас, кад сам видела петицију која је покренута како би се наставнику који је ударао ученика осмог разреда, док овај седи у својој клупи, пружила подршка, сетила сам се те ситуације с мојом децом.
Случај нисте могли да не запазите. Снимак ударања преплавио је друштвене мреже и изазвао лавине коментара. Већином осуде, што је и сасвим логично.
Тај наставник, једнако онај који удара, као и онај који том његовом одговору на провокације ученика пружа подршку, разлог је што је читав просветни систем у ситуацији у којој је било моје старије дете с почетка приче – трпи колатералну штету у виду урушавања угледа комплетне професије.
И пре него што се петиција још прошири, пре него што јавност каже „Ето, наставници су насилници и траже да им се да право и пружи подршка да на провокације и непримерене опаске ђака реагују насиљем“, желим да кажем да сам потпуно сигурна да су они у мањини. Огромној.
Познајем десетине просветних радника, педагога, васпитача. Сама сам била један од њих. Моја деца имала су укупно десетак васпитачица. Никада, нико од њих, није реаговао насиљем, није подржавао такве методе, нити тражио да им се дају таква права. Слика која се, пак, у јавност шаље потпуно је искривљена. Она наставника представља као насилника, психички нестабилног, огорченог. У медије најчешће доспевају екстремни случајеви и ситуације које целокупан образовни систем представљају као легло насиља и немара.
И иако имају много разлога да буду незадовољни и љути, разговарајте с наставницима које познајете и чућете од њих да, упркос свим проблемима са дисциплином код деце, нарочито у старијим разредима, готово нико од њих не подржава ударање и батинање деце. Ни у једној ситуацији.
Да, наставник који је ударањем одговорио на провокације било какве врсте, треба да сноси последице. Надамо се и да хоће. Ударање није решење и за то никад не постоји изговор. Ко има право да удара било кога на свом радном месту? Имао је много других могућности. Да изађе из учионице. Да позове директора. Алармира родитеље. Социјалну службу. Па, ако је физички нападнут, и полицију. Он је изабрао да ђаку који седи приђе и почне да га удара. Шта је томе претходило, апсолутно је неважно. Сваки појединац одговоран је за своје поступке и ту одговорност не може да пребаци на неког другог.
Да, онај ко је покренуо петицију, а ко је, уједно, упутио крајње непримерене речи педагогу који му је скренуо пажњу на то да батинама није место у учионици, не би више требало да ради у просвети. Неком ко жени, својој колегиници, каже да „иде да кува мужу ручак“, није место у учионици.
Али они нису просвета и нису њена слика и прилика. Они су залутали у систем који је пун добрих, посвећених људи. Знамо, јер смо о многима од њих писали и за многе од њих чули и тек треба да пишемо. У сваком послу постоје професионалци и они који то нису. Нити је сваки лекар добар, нити сваки менаџер, а није ни сваки наставник.
Исто као кад је одељење пуно деце, па од њих тридесетак, двоје или троје праве проблем. И онда ви имате проблематичан разред. А заправо су то само појединци. Они од којих се добра деца не виде.
Зато предлажемо да завирите у своју школу, разред свог детета и погледате колико је тамо људи којима је стало. Сигурни смо да ћете их пронаћи много више, него ако будете тражили оне којима је насиље решење. Питање је само шта желимо да видимо и да ли смо спремни да се, као родитељи, погледамо у огледало.
А.Ш.