Јелена Обреновић Дамњановић је мама и уметница. Ако сте родитељ малог детета па сте посећивали играонице, вероватно је да је најмање једну у којој сте били осликала Јелена.
Међутим, последњих месец дана, уз друге пројекте којима се бави, она се бори за права родитеља, оних чија су деца по рођењу нестала под сумњивим околностима, а они верују да су им бебе отете. Зато су и основали удружење које се зове Отете бебе. Како би им помогла да на овај велики проблем скрену пажњу грађана широм Србије, Јелена слика мурале на тему – отете деце. Освешћујуће, снажне, потресне. Тешко да ћете поред неког од њих проћи, а да вам се срце на тренутак не стегне.
О муралима, али и о њеним ставовима о родитељству и образовању у Србији, које је и раније износила кроз текстове на Зеленој учионици, разговарамо овог пута.
Откуд идеја за осликавање мурала и какав је осећај сваки пут кад завршите један нови?
Пре свега морам да кажем да сам ја академски сликар и да се професионално бавим осликавањем мурала. Поред мурала, амбијентално осликавам зидове у ентеријеру, бавим се тематским уређењем ентеријера, као и израдом декорације. Када кажем професионално, пре свега мислим на то да од свог заната и посла живим, и да то није моја хобистичка, аматерска делатност. За време једног таквог посла који сам радила у Норвешкој, данима сам слушала емисије о отетим бебама и информисала се о теми. Наравно да човек, ако се довољно упути, може да разазна да ли је то права тема. На нека питања која су поставили ти родитељи имала сам горак укус у устима јер су их држава и институције ускратили за одговоре. За мене је држава одувек била сви ми, а не неки тамо појединци. И зато сам осетила искрену љутњу. Наравно, када човек осети љутњу онда пожели и нешто да уради с тим. И имала сам жељу да нешто урадим. Баш тих дана Ана Пејић, која је стоји испред удружења отетих беба, позвала је муралисте да се уради један мурал о томе. Ја сам се одазвала. Заправо, била сам пресрећна што нешто чиме се иначе бавим могу да понудим, а да је баш то нешто што се тражи као помоћ. На тај начин сам трансформисала осећај љутње и беспомоћности у нешто смислено, креативно и стваралачко. По мени, између осталог то је улога уметника, чак више и од самог дела које остаје за њим.
Ја стално сликам. Што значи да процес почетка, реализације и самог завршетка код мене настане и пре него што станем на скелу. Кад завршим мурал осећам се да сам дала неки допринос и следећа емоција која ме обузме је ,,Шта ћемо сликати на следећем?“.
Били сте у контакту с родитељима који траже правду због неправде коју су доживели и покушали да им, на свој начин, помогнете. Како изгледа бити део једне такве приче и јесу ли они оптимисти у остваривању свог циља?
То су људи које је ова тема и трагедија која им се десила повезала у једну велику породицу. Тако да је мој лични осећај као да сам добила много чланова породице. С друге стране, трудим се да њихове приче пажљиво саслушам, да се не идентификујем на начин на који није могућ, јер ја немам такав случај у мојој породици. Све оно што ми говоре и емоције које осетим иза тога, служе ми да направим скицу за мурал који ће испричати њихову причу. Баш зато што она долази из четке некога ко не може да разуме све то јер није искуствено доживео, врло ми је важно да себе прво убедим. Циљ ми јесте да порука буде толико снажна и да привуче пажњу да се и они који о томе не знају ништа, информишу. Ови родитељи неће одустати од својих захтева. И оно што је најважније, оставиће у аманет да многи међу нама у овој земљи од тога не одустану, јер то јесте услов да као друштво било где идемо даље.
Бавите се сликањем, али на један другачији начин. Да ли сте одувек знали да ћете живети од уметности и шта бисте рекли деци која желе да се таквим послом баве?
Ја се бавим сликањем од малих ногу. И завршила сам средњу уметничку школу, затим и факултет. Моја прича везана за уметност има романтични карактер, врло је дугачка и све је у њој подједнако важно. Али укратко, оно што је важно је да сам добила безрезервну подршку својих родитеља и једно, у правом смислу речи, вођење кроз цео процес одрастања, бар што се тиче теме професије и посла. Они су били људи који су ме убедили да уметници живе фантастично, да је занат златан, да много тога зависи од мог односа ка раду и свом таленту. Тако да сам као врло млада имала већ ресурсе који су ме одвајали од других у мом окружењу. Нисам се никада борила са уверењима да је сликарство сиромашна професија, јер ми то нико није ни рекао. Након позитивног става према свом позиву, и едукације коју сам прошла, за мене је некако све било логично. Као и то да живим од свог посла и да то буде професија која јесте вреднована. Тако да бих са овог места, младе људе оставила на миру, јер смо заправо ми ти који им у великој мери правимо мапе света. Мени су данашњи млади генијални, и то је можда још једна перспектива коју ја видим другачије од других. Ми одрасли, с друге стране, треба да радимо на својим уверењима и да сачувамо наше младе од себе самих.
Имате и ћерку која је тинејџер. Шта вас, у одрастању младих људи данас, највише храбри, а шта растужује?
Највише ме храбри то што су наша деца паметнија од нас и не пристају на неке ствари на које смо ми пристајали. Да бисте то заиста видели неопходно је да се истински укључите у њихов свет. Њихова логика је другачија. Доживљај себе и света око себе. С друге стране, наш однос према њима прави највећу пометњу. А тај однос би укратко описала као фантастичан полигон за будуће нарцисе. Мислим да је наша улога да што више развијамо заједништво и емпатију, петице и награде могу да сачекају или просто да буду резервисана за мали број њих са таквим капацитетом, али да то никако не постављамо као врхунску вредност. Јер смо онда промашили тему данашњег времена. Много тога је и на родитељима али и на целом систему. Понекад мислим да нека деца морају да издају или једно или друго да би остала верна себи. То је страшан притисак који ми као друштво правимо.
Што се моје ћерке тиче, трудим се да што мање мислим на „ех само да прође пубертет“ начин и да у сваком тренутку будем присутна. Јер мислим да је тај тренутак када се родитељ измести у будућност и чека да нека тешка фаза прође, заправо тренутак када губимо контакт са својим дететом. Иза сваког тешког тренутка у пубертету стоји једно одрастање и новоосвојена зрелост која чини њихову будућу личност.
Повремено на свом Фејзбук налогу критикујете систем и школство. Као родитељ, где бисте волели да видите конкретне промене?
Конкретне промене, што не значи да су оне лако или уопште изводљиве, али ето што да не маштамо, видим у томе да се пре свега децом баве они који то воле. Односно учитељи/це, наставници/це и професори/ке који су пре свега педагози и који воле децу. И ту је кључ. Систем је такав да због, рецимо, бодова који се добијају ако неки ученици иду на такмичења, ви нећете постати технолошки вишак. Човек који оде да предаје биологију на пример, и ту је на замени, и мисли да ће остати без посла, само и искључиво посматра децу кроз резултате а успех искључиво као нешто што се оцењује или бодује. Ја не сматрам да он лоше ради свој посао, али дефиниција тог посла је једна за систем, друга за њега, трећа за родитеља, а четврта за дете. Кахофинија васпитних стилова и ригидан систем у смислу „научи, уради, па вредиш“ је нешто што са психолошке стране мени није прихватљиво за људско биће које је толико комплексно. Сећам се да је разредна на почетку школске године причала о томе да су наставници млади и да ће мотивисати децу да се боре, побеђују, раде, да развијају такмичарски дух и то је причала са одушевљењем. Мени се то није допало. И велика већина деце заправо у школи не прихвата тај модел, зато и резултати изостају.
Рецимо, ја сам највише следила методу Милице Новковић у васпитању детета. То је васпитање без награде и казне. И чему се чудити када моје дете подједнако реагује и на двојку и на петицу. Заправо не реагује. Већ сада са тринаест година она зна да оцене немају везе са њеном личности, нити осећањем вредности него су просто резултат њеног рада или нерада. Лично мислим да је деци са изузетним резултатима јако тешко и да они тешко изграде осећај вредности који нема везе са резултатима.
С друге стране, у школи изостаје прича о другим вредностима. И онда имамо децу која заиста пролазе тешке психолошке моменте током школовања. Децу чија се природа не уклапа уз сурови такмичарски дух. Децу која остану потпуно невидљива и не добију сатисфакцију за нешто што она изузетно раде. А свако од нас нешто изузетно ради. Па онај мали дечак који ништа не учи и по цео дан се бави другима на часу, којем је важније шта се некоме догађа, него шта наставник прича, постаће будући терапеут, на пример. Ја буквално у сваком детету видим изузетност, и онда критикујем сваки систем који на тај начин не функционише. Као што критикујем и све родитеље који гледају само своју децу, а од осталих праве непријатеље.
Једном речју, да се мало нашалим, ја се не уклапам ни уз просветаре нити уз родитеље. Међутим, оно што ја видим је да се одговорност на црно-бели начин пребацује са родитеља на просвету и са просветара на родитеље. Ја само у сваком свом ставу питам – а шта је са децом? У мом измаштаном систему то би требао бити плес између родитеља и просветара у којем циљ треба бити дете и његов лични потенцијал. Дете као будући човек.
Да ли ће бити још мурала на тему „Отете бебе“?
Биће још пуно мурала на тему отетих беба, јер је мени то постало пре свега уживање и дружење спојено са неким вишим циљем. Иако сам експресивне нарави, и четири мурала су настала у четири града за мање од месец дана, ја ипак ову причу просто видим да радим годинама и за то чувам и складиштим енергију.