Dr Jelena Žurić: Ako nam je stalo do sopstvenog rečnika i kulture govora, preostaje nam da čitamo

8 juna, 2022

Izdavačka kuća Eduka nedavno je objavila i nekoliko novih udžbenika za srednjoškolce, među kojima i izdanja za srpski jezik. O tome kako su pripremali nove udžbenike, šta su sebi, kao urednički tim, postavili za cilj prilikom pisanja sadržaja, ali i koliko je zapravo negovanje kulture govora važno, razgovaramo sa dr Jelenom Žurić, profesorom Srpskog jezika i književnosti, autorkom i urednicom Eduke.

Deo ste tima Izdavačke kuće „Eduka” koji brine o tome da udžbenici budu napisani jezikom koji će za đake, istovremeno, biti jasan i razumljiv, ali ujedno doprineti razvoju njihove jezičke kulture. Koliko je taj posao, u eri digitalne revolucije, brze komunikacije i skraćenica – težak?

Postavili ste koliko aktuelno toliko i važno pitanje. Razume se, govorimo o jeziku i stilu udžbenika i o mogućim problemima u njihovom shvatanju i prihvatanju bez obzira na to da li je reč o osnovcima ili srednjoškolcima. Rekla bih da tu kod nas nema velikih dilema, jer postoji standard koji i te kako poštujemo: književni jezik i naučno-popularni stil – prilagođen uzrastu učenika.

To podrazumeva jasnost i preglednost u izlaganju, uz najvišu moguću komunikativnost i uspostavljanje interaktivnosti u svojevrsnom dijalogu koji autori vode sa učenikom. Međutim, moramo da budemo svesni i toga da je problem o kome govorimo postojao oduvek. Dakle, svesni smo da se isto pitanje postavljalo, recimo, i pre pedeset godina, da je i u tadašnjim udžbenicima bilo mnogo reči nepoznatih tadašnjim đacima (ljubiteljima stripova i rok muzike, npr.). Upravo je na udžbenicima, kao bazičnim nastavnim sredstvima, odgovornost za kvalitetno obrazovanje, sticanje opšte kulture i duhovni i intelektualni razvoj učenika. 

U procesu učenja bilo kog predmeta učenici pre svega ovladavaju jezikom, bogate svoj rečnik i razvijaju sopstvenu usmenu i pismenu kulturu izražavanja. Prema tome, ne možemo, a ne bi ni valjalo, da jezik udžbenika u potpunosti prilagođavamo pretpostavljenom vokabularu učenika. Time bismo omalovažili sposobnosti učenika i, istovremeno, suzili njihov prostor za učenje jezika i bogaćenje rečnika. 

O čemu urednički tim IK „Eduka” razmišlja kad priprema izdanja za srpski jezik, kako za osnovce tako i za srednjoškolce?

Osim glavnog i odgovornog urednika i dve predmetne urednice (Monje Jović i mene), naš tim čine mnogi autori, recenzenti i evaluatori, među kojima su kolege iz osnovnih i srednjih škola, kao i sa univerziteta. Veoma nam je važno da aktuelni plan i program pretočimo u naučno i stručno, metodički utemeljene udžbenike – koji su u saglasnosti sa živom, najkvalitetnijom mogućom, nastavnom praksom. Nije slučajno što su mnogi naši autori nastavnici, ili su to bar jedno vreme bili.

Verujemo u to da u obrazovanju, u celini, treba podizati, a ne spuštati lestvice. Udžbenik ne treba da zadovoljava samo osnovni i srednji nivo standarda postignuća, a da napredni nivo bude zastupljen u malom procentu. Nastojimo da bude dovoljno podsticajan i izazovan i svim učenicima i nastavnicima. Verujemo kako smo uspeli da svojim udžbenicima za Srpski jezik i književnost podstaknemo učenike na kritičko mišljenje, istraživačko učenje i na sve vrste autentičnog stvaralačkog izražavanja. Jasno je, i za kreativnu nastavničko-učeničku saradnju.

Kad smo kod plana i programa, iz vašeg ugla, da li je on baš onakav kakav treba da bude ili biste nešto ipak menjali kad je srpski jezik u pitanju?

Osetljivo pitanje. Verovatno bi svaki od urednika, autora ili nastavnika imao različiti odgovor. Čini mi se da neću mnogo pogrešiti ako izdvojim nekoliko opštih zapažanja u vezi sa planom i programom. Na stranu što su istovremeno, godinu za godinom, reformisani programi za dva razreda u dva ciklusa obrazovanja (prvi i peti razred, pa drugi i šesti itd.) i da je malo vremena ostajalo autorima da rade na udžbenicima. Osim toga, zbog kašnjenja programa za gimnazije (i već poznate nesuglasice u vezi sa sadržajem u programu književnosti, na primer) – cela jedna generacija gimnazijalaca završila je školu po reformisanom, novom programu, ali praktično bez udžbenika. 

Kada je reč o samom programu, možemo da govorimo o vrlinama i manama. Dobro je što su sada, na primer, srednjoškolci u prilici da u čitankama saznaju o delu Tomasa Mana, Selina, Džojsa, Virdžinije Vulf, između ostalih, ili, posle Pekića, Kiša i Pavića, o delima naših savremenih pisaca Gorana Petrovića, Davida Albaharija, Vladimira Pištala, Vladimira Tasića i drugih. Neprocenjivo je i to što se obrađuju Njegoševa „Noć skuplja vijeka” i „Spomen na Ruvarca” Laze Kostića, ili, uz poemu „Gavran”, i Poove pripovetke. Dobro je i što se ne smanjuje broj naslova iz obaveznog i izbornog programa domaće lektire u osnovnoj školi.

Čini mi se kako nije dobro da se ista dela nađu prvo u osnovnoj, pa zatim u srednjoj školi, kao roman Mamac Davida Albaharija, putopisne reportaže sa Krfa Miloša Crnjanskog ili „Plava grobnica” Milutina Bojića. Umesto romana Mamac, kome je zaista mesto u četvrtom razredu srednje škole, osmaci su mogli da čitaju roman Marke, koji je Albahari i namenio mladim čitaocima, ili neku od mnogobrojnih priča ovog vrsnog pripovedača. Tu bi više odgovarao i odlomak iz romana Gec i Majer, kad već postoji tema Holokausta i nadovezuje se na pisma Hilde Dajč. Ne čini nam se ni srećno rešenje da poezija Momčila Nastasijevića „sklizne” u izborni program, dok je u obaveznom njegova pripovetka, kao da se rukovodilo stepenom komunikativnosti. To je program za gimnazije i, shodno tome, ne bi trebalo izostaviti jednu od najznačajnijih pesničkih poetika u istoriji srpske književnosti. Slično je i sa Stevanom Raičkovićem – umesto Kamene uspavanke, tu su sada Zapisi o Crnom Vladimiru. Ali je dobro što je konačno Ivan V. Lalić u programu i osnovne i srednje škole.

Program iz književnosti treba da, u većini, sadrži dela klasika, najvećih pisaca domaće i svetske književnosti.

U tom smislu, potpuno delimo stav Milovana Danojlića: „Pojedina ozbiljna dela, kao što rekoh, s vremenom bivaju prozirnija, dok deca intelektualno napreduju, pa su i tu moguća neočekivana približavanja. Ni kriterijum razumljivosti, najzad, ne treba postavljati prestrogo: i mi, odrasli, pri čitanju mnoge stvari samo naslućujemo, druge nam promiču, a neke tek pri ponovnom susretu otkrivamo. U svakom slučaju, korisnije će biti ako neki dvanaestogodišnjak čita Odiseju ili Rat i mir nego detinjaste pesmice specijalizovanog dečjeg pisca koje mu škola, društvo, loši pedagozi, neobrazovani roditelji i trgovci, udruženim snagama, nameću. Naša opsesija razumljivošću i razumevanjem preterana je.” Važno je a ne samo zanimljivo na ovom mestu preneti komentar Danojlićevog stava koji potiče od moje bivše učenice, danas izuzetne profesorke književnosti: „Ja sam primer deteta koje je od petog osnovne stasavalo uz velikane. Nije stvar potpunog razumevanja već slućenja značenja, ali je suština u dubini doživljaja i strasti mladog bića prema lepoti. Ta strast se prenosi, kasnije, u učionici…”

Program iz jezika, pravopisa i jezičke kulture uglavnom je na mestu. Ostaje samo i dalje nevolja sa malim brojem časova u redovnoj nastavi. Udruženi napori više institucija angažovanih na rešavanju tog problema još uvek nisu dali rezultate. Teško da će se, nažalost, ostvariti san o natpredmetnom statusu… A odavno onespokojava i nedovoljna pismenost naših fakultetski obrazovanih ljudi. No, to je posebno pitanje.

Novi udžbenici za srednjoškolce su tu, pa nam recite šta ih to izdvaja i na šta ste najviše ponosni kad je reč o tim novim izdanjima?

Najlepše od svega jeste to što nam se javljaju zadovoljne kolege. Zanimljivo je čak i to da smo u jednom nastavničkom glasanju o kvalitetu čitanki za srednju školu dobili najviše glasova. Međutim, mi vrlo kritički sve to posmatramo i težimo neprekidnom razvoju i inovacijama, koje prate damare nastave. Gramatike Duške Klikovac su izvanrednog kvaliteta, premrežene vežbanjima i zadacima, nezaobilazne za negovanje kritičkog mišljenja, osećaja za jezik, bogaćenje rečnika i jezičku kulturu. Čitanke su opremljene slojevitom metodičkom aparaturom koja, u prvom redu, pouzdano vodi kroz tumačenje književnog dela, određene poetike, umetničke epohe i kulture, a onda – pomoću naloga Izaberi zadatak – podstiče učenike da, u skladu sa sopstvenim afinitetima i sposobnostima odaberu temu kojom će se baviti, kao i oblik i način obrade. Ne treba zanemariti stvaralački potencijal koji učenici poseduju u tom uzrastu i mnoge talente kojima raspolažu, a može se desiti da ih nikada u školi ne otkriju jer nije bilo odgovarajućeg podsticaja.

Dakle, naš je stav da nikako ne treba davati samo jednu temu posle obrade nekog književnog dela (ni u okviru odeljenja, a kamoli celoj generaciji!). Valjalo bi učenicima ponuditi da govore i pišu (to je osnova), ali i da glume, recituju, dramatizuju, skiciraju, likovno ilustruju, komponuju, režiraju kratki dokumentarni ili igrani film. Korelativno-integrativni, odnosno interdisciplinarni pristupi nezaobilazni su i podrazumevaju se (akreditovan nam je i seminar sa radionicama tog tipa). Naše čitanke već u štampanom udžbeniku sadrže linkove koji učenike vode u galerije, muzeje, digitalne biblioteke (Biblioteka Matice srpske, Narodna i Univerzitetska biblioteke i dr.), koji omogućavaju posetu sajtu značajnih zadužbina, čitanje relevantnih književnih i naučnih tekstova i časopisa, slušanje radio emisija, gledanje filmova, televizijskih emisija, snimaka pozorišnih predstava, ali i predavanja… Sve to, u punoj meri, i sa bogatim izborom alata kojima sami nastavnici mogu da kreiraju svoju verziju udžbenika – postoji u našim digitalnim udžbenicima na prestižnoj Mozaik platformi, i to za sve razrede osnovne i srednje škole.

Šta smatrate najvažnijim zadatkom nastavnika srpskog jezika?

Da nikada ne prestane da voli ljude, jezik, književnost i svoj poziv, koji nije posao nego misija. Da ga ne obeshrabri (večni) ponižavajući materijalni/društveni položaj. Da istraje u ljubavi, posvećenosti i entuzijazmu. Da ne bude opterećen razumevanjem i razumljivošću i da ne zaboravi, kako reče moja učenica, da čitanje vrhunskih književnih dela nije pitanje potpunog razumevanja već slućenja značenja, i da je suština u dubini doživljaja i strasti mladog bića prema lepoti. Ta strast sigurno postoji, i treba je razgorevati.

Da li žargon, način izražavanja i veliki broj stranih reči koji imamo danas štete srpskom jeziku i njegovom negovanju, ili je toga bilo oduvek samo se nije pridavala pažnja?

Vi ste već donekle odgovorili na pitanje. Od kada postoje književni jezici, i ne samo kod nas, postoje tzv. variranja (ili raslojavanja) tih jezika. U osnovi, imamo književni (standardni, normirani) jezik i (raz)govorni jezik. Teritorijalno posmatrano, tu su dijalekti, a socijalno – sociolekti, u koje spada i žargon. U žargonskim rečima ispoljava se neiscrpna inventivnost, i duhovitost, govornika (kao primer, nastavnici mogu da koriste izvode iz knjige Žargon ili, o slivenicama, Sarmagedon u Mesopotamaniji Ranka Bugarskog). Veoma su važni funkcionalni stilovi – književnoumetnički, naučni, administrativni. Sve to govori o bogatstvu i moći jezika, o njegovoj slojevitosti i raznolikosti.  Nije dobro kada se jezikom šalju nepristojne, primitivne poruke, kao ni kada zavlada birokratizacija jezika. O problemima sa žargonom i birokratizacijom uveliko se govori (i piše) najmanje poslednjih pedesetak godina.

Pozajmljenica je uvek bilo (čak i u praslovenskom) i to je sasvim prirodno. S druge strane, štetni su i jezičko čistunstvo (purizam) i nekritičko, pomodarsko, kvaziprestižno posezanje za stranim rečima (i stranim konstrukcijama, obično engleskim). Prestižno mesto zauzima književni jezik. I jezik književnog dela (koji nije isto što i književni jezik), jer su veliki pisci neprevaziđeni jezički stvaraoci. (Otuda u našim čitankama za srednju školu obavezno postoje tekstovi o jeziku pisaca.)

Ako nam je stalo do sopstvenog rečnika i kulture govora (odnosno duhovnog razvoja), preostaje nam da čitamo. Pritom, treba da smo svesni i lepote i vrednosti „maternje melodije”, govora i dijalekata sopstvenog zavičaja. 

Jasno je da treba voditi brigu o jeziku. U negovanju jezičke kulture, usmene i pisane kulture izražavanja, najvažniju ulogu imaju nastava srpskog jezika i književnosti, nastavnici i udžbenici (i oni za druge predmete!), a onda i štampani i elektronski mediji u kojima postoje lektori. Ne bi trebalo odustati od zahteva za više časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi, kao i za uvođenje predmeta Srpski jezik i jezička kultura na fakultete.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama