Лепо припремиш дете на све, а не после да му свет сломи срце.
Кад добијеш дете нико те не припреми на наизменичне таласе одговорности, панике и среће. У првим годинама, углавном преплављени обавезама и љубављу не приметимо то. А онда сачека „иза ћошка“. На првом дечјем рођендану или у паркићу иза зграде. Кад се дете, твоја мрва чудеса одједном нађе међу другом децом. Међу чудесима других родитеља.
Па кад се ту родитељски стилови помешају! Снађи се, мајко! Или се угуши у хватању даха кад те редом поклопе питања: да ли је превише осетљив, да ли уме да се заузме за себе, је л’ ово агресивно отимање играчке, да ли да се умешам? Или да пустим?
Увек сам се питала како се постиже та идеална мера ствари – како знаш да ниси претерао, идеализовао, а опет и да ниси скроз-наскроз реалан, па ти је горко у устима од те „дивне“ стварности. Да л’ да му кажеш одмах да Деда Мраз не постоји или да пустиш да схвати само, можда баш на великом одмору док му се друга деца смеју?
Можда је магичан рецепт да лепо припремиш дете на све, а не после да му свет сломи срце.
Опрез је мајка свих неостварених снова. Колико тога нисмо урадили из страха „шта ако“? Па као да је то мало, а ми се размашемо тим крилима упозорења и не пуштамо децу да лете.
– Па не можеш га сад ти пустити само на екскурзију са 6 година или ‘ајде ако жели на лустер да се попне – да се попне! Морају да се знају границе!
– Које границе? Чега границе? Треба пустити дете да буде дете. Пунимо им главу страховима, говоримо да је свет зао, да у њему ничег лепог нема!
– Свет углавном јесте опасно и злокобно место. Нећу ваљда да му причам бајке?!
– А ко ће, ако не ми, родитељи?
Баш због тога што мислимо да су се све те бајковите ствари дешавале „некада давно“, као да места срећним догађајима у нашем свету нема, ми онемогућавамо деци да створе свет у ком су чуда могућа.
Учимо их да су наставници „дужни да му поправе четворку“ или су у супротном „љубоморни скотови“. За другарство кажемо да је лепо само у песмама, јер ево, гледај како мене мој пријатељ насамарио – никоме не можеш да верујеш, сине! За све мораш да се помучиш, а и то у шта уложиш труд није ти загарантовано. Него, ћути, трпи, такав је овај свет грозан, тежак, неправедан.
А има ли чега иза те неправде и грозоте? Смејемо ли се са нашом децом? Јесмо ли урадили нешто због чега је свет у коме живе мање грозан, можда чак и лакши? Или само таложимо слој по слој бес, тугу, гнев?
Слушам скоро две мајке у превоз, кажу, и не виде децу – кад раде другу смену, а деца су преподне у школи, затекну их у кревету увече. Млађи спавају, старији на телефону.
– Ћао, мама, стигла си. Само је промрмљао поздрав, није ни дигао поглед. Ја га питам, Макиша, какав ти је био дан. А знаш шта он каже, дан к’о дан, смарање. Еј, има тринест година и њему је смарање.
– Па шта би ти хтела? Не може наш „обичан“ живот да се мери са оним што гледају тамо на сокоћалима! Наравно да се смара.
– Мени је био смор кад кажу да читамо лектиру преко лета, па морам да седим унутра. Они никако из куће да изађу. Ал’ кад размислиш, шта их па чека напољу? Боље и да не виде колико се свет изопачио!
И онда су десетак минута причале о свим изопаченостима света. Хвала богу, па немају ћерке, ово је лудо време, да не пустиш женско дете у град, ето шта се све дешава. Па онда како се за шефа прича да сваку приправницу прво држи на „информативном“ разговору у канцеларији бар сат и по, али сви у фирми ћуте.
Како курир увек поткрада, закине сваком бар десет динара на кусуру кад иде по доручак. Ал’ кад њега није срамота за десет динара да се брука, нека га. Мада фино заради. И код мужа у фирми исто, има једна што напредује „на лепе ноге“, а не зна посао, само пребацује своје задатке на друге.
– Ма нема, пропала ствар, не знамо шта ће бити кад деца порасту, ал’ у ружном друштву расту. Шта да се ради, ћути и трпи.
– Па оно јес, тежак је живот. Што пре то схвате то боље.
Хтела сам да питам: а како да схвате? Како да та мала глава разуме да се труд не исплати, да је боље да украдеш, узмеш туђе, користиш, грабиш? Како да нам друштво не буде ружно ако ћутимо?
Није свет ваш толико грозно место, скоро да заустим, па се сетим – једном сам већ била ту битку, и надрљала. У познатом окружењу, а опет прописно „изрибана“ од комшинице јер сам рекла детету да живот може да буде тежак, али да је увек леп, да човек увек треба да нађе начин да превазиђе муку.
– Не усађуј ми детету те глупе идеје у главу! Шта треба још да ми тражи да се пресели у Београд да студира? Снове да сања?! Снови се сањају кад легнеш увече мртав уморан у кревет после смене у фабрици. Ако си срећан, ништа се не сећаш кад се пробудиш. А те твоје измишљотине остави за неког другог, знаш!
– Али ако не учи, ако не оствари своју жељу, њој само та фабрика остаје, како не разумеш? Па ти си јој мајка.
– Баш тако! Ја сам јој мајка, а ја кажем нема селидбе, нема студирања и нема увијања ствари у украсну фолију. Живот је леп, мож мислити! Немој да јој причаш бајке!
– А јеси ли ти икад? Причала свом детету бајке? – хтела сам да питам, ал’ чак и ја знам кад треба да станем. Понекад ми се чини да тај сурови свет опстаје више због ових што упозоравају децу на суровости, него због сурових. Кад не пристанемо на позив живота да га улепшамо, ми га чинимо ружним.
Можда су реалисти у праву. Лепо припремиш дете на све, а не после да му свет сломи срце. Имате ли ви рецепт и идеалну меру?
