А како је ТАТАМА данас?

Posted by Аутор: Александра Цвјетић 15. август 2022.

Наша деца данас расту у свету који је знатно другачији од оног у ком смо ми одгајани. Кад се то помене, људи обично помисле прво на технологију, таблете и телефоне који су променили детињство. Али то није све.

Истраживања рађена пре пет година показала су да су очеви данас укључени у васпитање и одрастање своје деце више него иједна генерација очева икад пре. А опет, често говоримо о томе како мамама није лако, заборављајући то колико је важна, компликована и одговорна улога коју имају очеви.

Тате желе да буду равноправни родитељи

Модерни очеви родитељство схватају озбиљно, проводећи чак ТРИ ПУТА више времена са својом децом него мушкарци две генерације пре њих и за то време обављају много више ствари.

Давне 1982, чак 43% мушкараца признало је да никад нису променили пелену, а последњих година је тај број у западним земљама спао на само 3%, што је одлично, пре свега због тога што је пресвлачење, купање и успављивање један од начина да се очеви повежу са својим бебама и да њихова веза ојача.

Укључен отац је у одрастању сваког детета огромна ствар. Они на тај начин уче своје ћерке да не очекују ништа мање од својих партнера сутра, а синове да судови и веш нису само женски посао.

Овај тренд није добар само за децу, већ и за брак. Истраживање је показало да, кад више од 60% обавеза у кући падне на маму, брак трпи. Али кад се тате укључе и желе да буду равноправни, веза јача. Једноставне ствари, попуст слагања судова у машину, чине много за брак.

И тате осећају грижу савести

Иако о томе не говоре много, велики је број оних очева који осећају грижу савести што због посла и обавеза не проводе с децом довољно времена. Такође, поредећи себе са својим очевима, данашњи очеви јасно виде да они сами чине много више кад је реч о односима с децом и кућним пословима, али је перцепција њихових супруга можда, ипак, другачија.

И татама треба подршка

У свему овоме, од очева се на послу очекује много. Много очекују послодавци, који и даље ретко имају разумевања за оца који изостаје због родитељских обавеза, а још више друштво, које им намеће обавезу да напредују у каријери и буду успешни пословни људи и посвећени очеви.

А на другој страни, у нашој средини, ту је и менталитет који их кочи. Иако би можда желели да буду још и више укључени, знају да ризикују да их прогласе „папучаром“ или слабићем ако признају да устају ноћу, пеглају веш и слажу пелене.

Зато, за тате које није стид да признају да се труде да буду равноправни родитељи, за оне који то истински желе и за оне који се плаше да ли су се довољно посветили породици – ви сте узор свим дечацима који тек треба да постану тате! Хвала Вам!