– Шта се с нама десило да се читаво друштво подигло и реаговало најстрашније због овог поступка, а тако не реагује на поступке одраслих који се понашају горе него деца? – каже у разговору за „Политику” Биљана Лајовић, психолог с вишедеценијским искуством у превенцији насиља у школама, сада у пензији.
Лајовић је става да је сада суштинско питање како може да се помогне свима.
– Гарантујем да ниједан родитељ не може да буде сигуран шта ће да уради дете од 17 година, кад је у друштву друге деце. Као народ треба да се призовемо здравом разуму. Свако ко је спреман да ово дете, ову децу нападне из свих оружја, а одрасли су се на њих устремили са свих страна као да су ратни злочинци, треба да се запита шта би радио да је реч о његовом детету. Нема тог плана подршке ни тог стручњака који могу да сачувају дете од ненормалног притиска у атмосфери линча. – наглашава саговорница „Политике“.
Лајовић објашњава да, кад се нешто лоше деси, прво што мора да се уради је да се спусти лопта, да се мирне главе размишља, траже делотворна решења, а не да свако додаје уље на ватру.
– То што се догодило је недопустиво и мора да се заврши тако што ће се сносити одговорност, али то не значи да истовремено треба да се диже хајка, а нико није спречио да се она стравично подигне, првенствено, у односу на децу. Ако не пратимо најбољи интерес деце, шта смо урадили? Па, све смо погрешили. Прича о угрожености просветних радника се толико проширила, одједном су сви почели да износе своја искуства трпљења од деце. Кључно питање је што су досад ћутали? Део проблема је и то што просветни радници очекују да ће то неко други за њих да реши. Насиље је друштвени феномен, за то нема инстант решења. Одрасли нек се преслишају где су погрешили. Сви сносе део одговорности. Станимо пред огледало и запитајмо се шта деца трпе од одраслих – напомиње Лајовићева.
По њеном мишљењу све указује на озбиљну потребу да стручњаци раде с децом, и с дечаком који је измакао столицу професорки и са свим осталим ученицима те школе, и с нападнутом наставницом и са целим колективом, јер сви су се нашли у кризној ситуацији. Како истиче, неопходно је покренути васпитно-дисциплински поступак, утврдити чињенице, изрећи меру, да насилници сносе одговорност за своје поступке, али и да се након тога са њима, као и са жртвом, даље ради.
Пооштравање санкција није сврсисходно
– Запањујућа је количина мржње и захтеви за драстичним мерама, свако ко тако говори и предлаже нек размисли шта би радио да је реч о његовом детету. Све време инсистирамо на томе да просветни, здравствени и систем социјалне заштите морају блиско да сарађују. Та сарадња морала је да постоји и у Трстенику много пре насиља у школи, да се обезбеди сигурност детета и промени његово понашање. Кад се инцидент догодио требало је јавно упутити апел да се не диже тензија даље, да престане ужасан говор мржње, који не знам како бисмо ми одрасли издржали, а некмоли деца која то прате онлајн – поентира Лајовићева.
Пет конкретних предлога делотворних мера
Психолог са огромним искуством Биљана Лајовић, некадашњи саветник министра просвете за спречавање насиља у школама, за Политику је дала пет предлога који би помогли да се смањи насиље:
1. Обавеза пријављивања и другог нивоа насиља Министарству
2. Тромесечни извештаји тима против насиља наставничком већу, савету родитеља и ученичком парламенту
3. Ангажовање педагога и психолога у свакој школи, без обзира на број ђака
4. Да сваки наставник има обавезу да једном годишње похађа неки од програма који помажу васпитном раду и да након тога у својој школи морају да примене то што су сазнали на семинару.
5. Да држава врати финансирање додатних активности за ученике као што су школски спорт, извиђачи, креативне радионице.
Детаљније на: Политика