– Šta se s nama desilo da se čitavo društvo podiglo i reagovalo najstrašnije zbog ovog postupka, a tako ne reaguje na postupke odraslih koji se ponašaju gore nego deca? – kaže u razgovoru za „Politiku” Biljana Lajović, psiholog s višedecenijskim iskustvom u prevenciji nasilja u školama, sada u penziji.
Lajović je stava da je sada suštinsko pitanje kako može da se pomogne svima.
– Garantujem da nijedan roditelj ne može da bude siguran šta će da uradi dete od 17 godina, kad je u društvu druge dece. Kao narod treba da se prizovemo zdravom razumu. Svako ko je spreman da ovo dete, ovu decu napadne iz svih oružja, a odrasli su se na njih ustremili sa svih strana kao da su ratni zločinci, treba da se zapita šta bi radio da je reč o njegovom detetu. Nema tog plana podrške ni tog stručnjaka koji mogu da sačuvaju dete od nenormalnog pritiska u atmosferi linča. – naglašava sagovornica „Politike“.
Lajović objašnjava da, kad se nešto loše desi, prvo što mora da se uradi je da se spusti lopta, da se mirne glave razmišlja, traže delotvorna rešenja, a ne da svako dodaje ulje na vatru.
– To što se dogodilo je nedopustivo i mora da se završi tako što će se snositi odgovornost, ali to ne znači da istovremeno treba da se diže hajka, a niko nije sprečio da se ona stravično podigne, prvenstveno, u odnosu na decu. Ako ne pratimo najbolji interes dece, šta smo uradili? Pa, sve smo pogrešili. Priča o ugroženosti prosvetnih radnika se toliko proširila, odjednom su svi počeli da iznose svoja iskustva trpljenja od dece. Ključno pitanje je što su dosad ćutali? Deo problema je i to što prosvetni radnici očekuju da će to neko drugi za njih da reši. Nasilje je društveni fenomen, za to nema instant rešenja. Odrasli nek se preslišaju gde su pogrešili. Svi snose deo odgovornosti. Stanimo pred ogledalo i zapitajmo se šta deca trpe od odraslih – napominje Lajovićeva.
Po njenom mišljenju sve ukazuje na ozbiljnu potrebu da stručnjaci rade s decom, i s dečakom koji je izmakao stolicu profesorki i sa svim ostalim učenicima te škole, i s napadnutom nastavnicom i sa celim kolektivom, jer svi su se našli u kriznoj situaciji. Kako ističe, neophodno je pokrenuti vaspitno-disciplinski postupak, utvrditi činjenice, izreći meru, da nasilnici snose odgovornost za svoje postupke, ali i da se nakon toga sa njima, kao i sa žrtvom, dalje radi.
Pooštravanje sankcija nije svrsishodno
– Zapanjujuća je količina mržnje i zahtevi za drastičnim merama, svako ko tako govori i predlaže nek razmisli šta bi radio da je reč o njegovom detetu. Sve vreme insistiramo na tome da prosvetni, zdravstveni i sistem socijalne zaštite moraju blisko da sarađuju. Ta saradnja morala je da postoji i u Trsteniku mnogo pre nasilja u školi, da se obezbedi sigurnost deteta i promeni njegovo ponašanje. Kad se incident dogodio trebalo je javno uputiti apel da se ne diže tenzija dalje, da prestane užasan govor mržnje, koji ne znam kako bismo mi odrasli izdržali, a nekmoli deca koja to prate onlajn – poentira Lajovićeva.
Pet konkretnih predloga delotvornih mera
Psiholog sa ogromnim iskustvom Biljana Lajović, nekadašnji savetnik ministra prosvete za sprečavanje nasilja u školama, za Politiku je dala pet predloga koji bi pomogli da se smanji nasilje:
1. Obaveza prijavljivanja i drugog nivoa nasilja Ministarstvu
2. Tromesečni izveštaji tima protiv nasilja nastavničkom veću, savetu roditelja i učeničkom parlamentu
3. Angažovanje pedagoga i psihologa u svakoj školi, bez obzira na broj đaka
4. Da svaki nastavnik ima obavezu da jednom godišnje pohađa neki od programa koji pomažu vaspitnom radu i da nakon toga u svojoj školi moraju da primene to što su saznali na seminaru.
5. Da država vrati finansiranje dodatnih aktivnosti za učenike kao što su školski sport, izviđači, kreativne radionice.
Detaljnije na: Politika