О проблемима ученика и манама образовног система Републике Србије, Ученички парламент Гимназије „Свети Сава“ из Београда написао је отворено писмо Министарству просвете.
Њихово писмо преносимо у целости.
Поштовани представници министарства просвете,
Ученички парламент у име свих ученика вам пише ово писмо, јер сматрамо да је стање школа у Републици Србији огледало нашег друштва. Оно нам даје увид не само у будућност наше земље, него и свих њених грађана.
Током протеклих пар година, како због пандемије, тако и због других изговора, проблеми у школству су били занемаривани. Овим писмом би волели да представимо проблеме којима се ми, као ученици сусрећемо свакодневно. Ово су проблеми нас и наших вршњака гимназијалаца широм Србије, а верујемо и свих ученика у Републици Србији.
Изложићемо проблеме у неколико целина:
Смањивање броја предмета и њиховог наставног садржаја
Уколико желимо да унапредимо квалитет образовања, морамо бити свесни чињенице да ученици имају између тринаест и осамнаест предмета годишње у зависности од смера. Велик број предмета и њихово обимно градиво нам не дозвољава да се посветимо сваком предмету појединачно. Ако сагледамо образовне системе у ЕУ, видимо да ни у једној школи не постоји толико велики број предмета, а нарочито не оних који су обавезни. Сматрамо да је неопходно да постоје основни предмети и остваривање основних исхода учења предвиђених школским планом и програмом. Такође сматрамо да би било неопходно да се ученици могу кроз школовање усмеравати избором предмета. Требало би да се ученици упознају са опште-образовним предметима у основној школи, да би могли да се определе за жељене у средњој. На основу таквог избора, ученици би долазили у средње школе свеснији својих опција. Дељење школе на смерове треба бити реформисано и не треба се делити на друштвене и природне смерове, већ ученику треба дати прилику да бира количину и врсту предметног садржаја који ће похађати. Спајањем више предмета у један, смањили бисмо број часова у распореду и притом добили шире и боље схватање о областима. Зато би можда решење било да групишемо предмете: нпр. историју и географију; ликовно и музичко у уметност и дизајн; биологију, хемију, физику у примењене науке итд.
Време проведено у школама
Још један проблем је и квалитет времена које проводимо у школама. Нема потребе да се проводи седам сати дневно у једној згради, а камоли у једној учионици. То доводи до велике монотоније и незаинтересованости ученика за рад. Од времена које проводимо у школи, само мали део је одвојен на то да се ученици баве својим потребама и напретку на индивидуалном нивоу и да се међусобно друже и упознају.
Сматрамо да се у школски програм мора укључити настава која се одржава у институцијама као што су музеји, факултети, позоришта итд. То би требало омогућити планом и распоредом часова како за наставнике тако и за ученике. За сада се све то своди на добру вољу предметног професора. На пример, у Народном музеју би требало да се одржава део часова из историје, филозофије, социологије, уметности, географије и српског језика. Часови физике и математике би морало да буду осмишљени и одржавани у Музеју Науке и технике, Музеју Николе Тесле, на факултетима, као и другим институцијама. Такве посете не би требало да буду организоване након наставе, већ током ње, јер ова дешавања не би требало да одузимају слободно време наставника и ученика, већ да буду у оквиру редовне наставе.
Овај вид наставе не само да би приближило градиво ученицима већ би учинило да ученици постану свеснији зашто нешто уче,каква је његова примена у свакодневном животу и можда развило нераскидиву везу између ученика и његовог будућег занимања. Идеалан број часова би био по 5 у току дана, при чему би изборни предмети, укључујући и ваннаставне активности или допунске наставе биле организоване као шести или седми час.
Оцењивање и начини поправљања оцена
Начин оцењивања је када гледамо споља прилично јасан. Оцена један (недовољан) ако не знаш, оцена пет (одличан) ако у потпуности савладаш градиво, али ту се намеће један тежак проблем. Знање није црно-бело, неко зна више, а неко зна мање, неко оцењује теже, а неко лакше. Предмети углавном траже четири оцене по једном школском полугодишту, са изузецима. Поједини предмети, иако имају фонд од 2 часа, у току недеље, морају имати три оцене у току полугодишта. То представља проблем и за предметне наставнике, који су приморани да смишљају тестове на мањој количини градива, што доводи до пада квалитета оцена. Такође, као последица се јавља фокусираност искључиво на дељење оцена и бржем прелажењу градива, уместо квалитетном предавању. Ученици сматрају да је то лоше по наставу, јер се губи поента предавања ако је фокус на оценама и давању нумеричке вредности нечијег знања. Све се претворило у једну опсесију оценом. Она је постала главни разлог зашто учимо и наставницима главни разлог зашто смо ми у школи.
Што се тиче поправке датих оцена, веома је разнолик приступ томе и сваки професор има свој начин исправке. Поједини наставници ускраћују прилику исправке, неки је ограничавају да само недовољни имају прилику да је исправе и то само на оцену више. Све то доводи до демотивисања просечног ученика. Нарочито у случајевима кад се добије недовољна оцена, јер да би се она исправила, ученик би морао да добије седам одличних до краја године како би повратио просек на одличан, а поједини предмети немају ни довољан фонд часова да би се то остварило. Уколико неко добије такву оцену, у великој већини се ствара осећај безнадежности и узалудног труда. Зар не би требало неког ученика, ко се јавио и поправио оцену и ко показује жељу за знањем наградити, а не кажњавати га до краја школске године зато што једном није био спреман? Уколико би постојао неки стриктно дефинисан начин поправке у ком би се награшивао труд и залагање, а не превелико потенцирање аритметичке средине оцена, то би дало већу мотивацију ученицима.
Предмети попут ликовног и музичког, су предмети који се баве културним образовањем и који нас уче да размишљамо на другачији начин и да развијамо моторичке и креативне вештине. Такви предмети не би требало да се оцењују бројчано, јер свако има индивидуалан однос према њима и своју интерпретацију уметности. Физичко васпитање такође спада у категорију предмета који не би требало да се оцењују, зато што је физичка активност свима неопходна и треба да се природно развија. Просто није објективно оцењивати индивидуалне способности и зато предлажемо укидање таквог оцењивања.
Однос професор-ученик
Још један проблем је немогућност адекватне жалбе на рад неког професора. Ми можемо да се обратимо ПП служби где бисмо добили само прилику да изложимо проблем. Углавном се све сведе на разговор ПП службе и ученика. Мислимо да то није коректно, јер као што ученици морају да се понашају у складу са општим правилима школе, то исто мора да се тражи од професора. Постоје примери професора који проведу своју каријеру тако што занемарују основну културу понашања према ученицима и за то не искусе ни једну опомену ни “казну”. То је нарушило однос професор-ученик. Тај однос мора да се гради на педагошки начин, односно на начин где ученик поштује професора, али где и професор мора да поштује ученика.
Ефективније кажњавање насиља и деликвенције
Насиље у школама се дешава веома често. Систем какав је сада накнадно кажњава преступнике и чак и када их казни та казна је слаба и нема утицаја на даље понашање тог ученика. Конфликти се морају решавати мирно, а не коришћењем силе. У том процесу стручњаци морају бити максимално укључени. Јачим и ефектнијим казнама би се вратио ауторитет школи и смањили инциденти који се дешавају. Наравно, решење не треба бити само избацивање (али и оно се мора почети примењивати ако је потребно) јер би то само довело да се проблеми склањају из школе, а не да се решавају конструктивно.
Државна матура
По плану ученици већ крајем следеће, тј. 2023/2024. школске године, би требали да полажу државну матуру, али се још увек не знају детаљи. Да ли ће се преносити број поена са матуре на све факултете или ће и даље факултети тражити да се полаже пријемни испит приликом уписа? И даље није дефинисано шта ће све бити на таквој матури што се тиче градива. Нарочито током пандемије, градиво је сажимано и самим тим није коректно да се укључује у матуру. Та матура је успостављена као форма објективне процене квалитета средње школе, при чему треба да се води рачуна о различитостима индивидуалног знања, јер није исто да ли похађате природни, друштвени или било који други смер или неку стручну школу. Поред тога се мора узети у обзир да није у интересу ученика да спремају предмете које неће похађати на факултету.
Сматрамо да је матура важна, али се мора много озбиљније приступити организацији и информисању. Потребно је и објавити материјал за државну матуру бар пар година раније, јер за разлику од мале матуре овде не постоје приручници, као ни задаци од претходних година. Током дискусије на ову тему смо закључили да ће вероватан исход те матуре бити лош, и зато желимо да се то поправи и да помогне, а не одмогне при упису у жељени факултет.
Оскудна опремљеност и занемаривање основне хигијене у појединим установама
Иако живимо у 21. веку, и даље постоји проблем опремљености најосновнијим потрепштинама, као на пример: тоалети којима недостаје сапун или тоалет папир, паркет који стоји од када су школе саграђене, рупе у зидовима, мањка наставног материјала.Све ово наведено и много више од тога, онемогућава да се један ученик осећа добро у школи.
Школе би морале апсолутно бити опремљеније и то не само основним хигијенским потрепштинама већ и новијим учионицама, клупама и столицама, опремљеним кабинетима итд.
Надам се да ће вам ово писмо помоћи да разумете проблеме и свакодневицу ученика као и професора и да ћете у наредном периоду обратити пажњу на њих, јер сви смо заједно на истом задатку-како учинити да живимо у бољем и квалитетнијем друштву у којем ће мерило да буде знање, умеће, поштење и то је нешто што би морали да понесемо из школа. Треба сачинити систем у којем је учење метод унапређивања себе. За такав систем се боримо не само због нас већ и због будућих генерација.
Анђела Божовић, Иван Лукић, Ана Јовић