Неко је објавио, па склонио – коментаре које деца остављају испод трагичне вести. Освануће вероватно опет негде. Те поруке су срж целе ствари. Ако умањимо згроженост да су навијачког карактера, с подршком убици, у њима се види још нешто. Речник идентичан гејмерском дискурзу. Next level, good game bro и слично. То смо добили подвајањем стварности.
Деца тог узраста размењују у својим групама садржај којим тестирају своју ‘издржљивост’. У недостатку подражаја или мноштву оних краткорочних, део мозга навучен на мале стимулансе (лајкове, нотификације) тражи нешто више. Они деле снимак мотористе који је страдао у несрећи, глава му отпада с кацигом и котрља се. Врућа роба, снимак процурео од некуда. Свеједно, они не доживљавају ту особу као особу. То је за њих скеч. Представа. Они не могу да замисле да та особа има породицу, да осећа бол. Брзи темпо измене и површински садржаји не допуштају дубинско читање, тиме и разумевање, и што је најважније – и емпатију.
Ни починитељу ни коментаторима/навијачима стварни свет није важан. Када стану пред вас у учионици, они сви изгледају исто, размишљају исто. Али би добили нервни слом кад би ви у њихово име уписали коментар или им прикачили нешто на зид. Виртуални идентитет је оно што се броји. И свет који га прати.
У средњесталешкој средини све жеље су задовољене аутоматизмом, пре него их уопште осетимо. Нови сат, нови телефон, нови бицикл, ауто. Све према редоследу. У тој средини нема више осцилирајућих емоција, ни позитивних ни негативних. Једини њихов извор је виртуални свет.
Починитељ је очекивано равнодушан. Он је одиграо једну игру, упризорио полувиртуални игроказ који ће сада кружити интернетом. Не може освестити стварне последице. У виртуалном свету нема последица. У најгорем случају сте на кратко одвојени од групе или неког облика комуникације. Спајате се на други канал истог дана, оно од јутрос је већ стара вест. То је виртуални свет вечне синхроније; постоји само сада.
Он је тренутно опијен креацијом чији виртуални одјек већ претпоставља. Није свестан жртава, као дела стварног света и стварних последица. То су играчи кратко искључени из онлајн игре.
Али, окрутна логика вечног ‘сада’ у новим медијима ускоро ће се окренути против њега. То је бумеранг ефект на који није рачунао. Биће ‘цар’, како га називају вечерас у коментарима, читава два дана. И постати стара вест. Прогутаће га вести о новом споту, новом моделу телефона и новим тик ток изазовом.
У том стању нагле заборављености, коначно ће осетити стварни свет који је негирао. Он ће се за пар дана сручити на њега свом тежином. Осетиће први пут у животу истински страх, можда и бол, глад, жеђ. И бити изненађен да постоје стварне последице.
Штета што је реални свет спознао само преко његовог облика кажњавања. Он је пуно више од тога. Нажалост, његове жртве неће никада имати прилику да то открију.
Блесаво задивљени брзином, дизајном, блештавилом нових медија, не бавимо се озбиљно њиховим утицајем на начин како доживљавамо и схватамо свет који нас окружује. Нешто сам о томе писао кроз научни рад… Никада овако. Знате ли један извор који се користи, или се барем користио, током образовања, а који баш наглашено ради на развијању емпатије? Природа? Математика? Информатика у првом разреду? Не. Књижевност. Али, она се свела на фактографију. Има и о томе радова…
По први пут булазним у касне сате на овом месту. Пишем размишљајући на глас. На све сам огуглао у вестима, осим кад се ради о деци. Напокон, то је свет у који ускоро пуштам и своју децу. Нити систем образовања нити родитељи немају методе којима би спремили децу на свет у који улазе.
Вечерас морате бити у мислима с Београдом. Јер, Београд је око вас.
Аутор: Др Небојша Лујановић, политиколог и доктор компаративне књижевности