Упркос томе што смо се понадали да је тв програмима у којима посматрамо туђе животе као на тацни 24 сата дневно дошао крај, то се није догодило. Ријалити програми су се пресвукли, добили ново име и вратили на „велика врата“. Свега један дан након почетка нове школске године. Симболично. Почиње школа, а с њом и ријалити. Деца се враћају у клупе, а одрасли пред телевизоре, да оно што их у својим животима тишти замаскирају и ублаже туђом муком.
Списатељица и сликарка Мирјана Бобић Мојсиловић својевремено је о овој теми написала баш оно што је потребно да знамо и текст сумирала једним саветом који би сви требало да послушамо.
Њен став делимо и преносимо у целости:
“Дошла је јесен, деца кренула у школу, а Србија се вратила у куће да гледа ријалити програме на телевизији и да у њима, парадоксално, проналази врхунску забаву. Јер, шта има забавније у животу него посматрати како се људи, скупљени скоро искључиво по принципу „од зла оца и од још грђе мајке“ даноноћно узајамно да извинете, туку, пљују, понижавају, мрзе и газе, свлаче, помињу полне органе, прљаве гаће, показују задњице, подригују, пљују и псују?
Сасвим је разумљиво зашто моћне националне телевизије не снимају драме и серије, не доводе пред своје камере пристојне и паметне људе пошто пристојност, васпитање, памет и интегритет не дижу рејтинг, и „ти људи нису довољно филмични“. А школа је, ионако, за губитнике, агресија је једино друштвено исплативо понашање, коме је до морала тај није разумео модерно доба и нек оде у манастир, пошто оно што сви гледају – поручује само једну једину ствар – победнику је све опроштено, чак иако је и тукао и био тучен.
Паре и скандалозна слава, бришу све. Зато, гази преко лешева, урлај, пљуј, псуј, отимај, прети, ломи, пењи се на сто, и победићеш!
Содома и Гомора наших ријалити шоу програма, међутим, дaлеко је опаснија од онога што се на први поглед види. Далеко опасније од све те „стварносне прозе у директном преносу“ јесте нешто друго: ријалити програми овакве врсте осим што појам интегритета бришу из вредносног система, и осим што упорно ломе кичму ионако слуђеном, ојађеном малом човеку, и чије ћемо последице тек видети, чине једну страшну ствар: у свом том наизглед стихијском документаризму људских најнижих страсти, ови пројекти промовишу концепт логора као врхунски циљ савременог човека, и његову најбољу могућу судбину, као његову прву и последњу шансу.
Затворени на неодређено време, плаћени да се међусобно мрцваре, али и да покажу како је врхунски циљ задовољити, одобровољити и насмејати господара. Другим речима, опасни, грозоморни експеримент масовне контроле ума, који поручује да смо сви по мало курве, насилници, звери и безвредна бића.
То што у тим гладијаторским аренама нема лавова, и што још увек нисмо видели убиство, ништа не мења на ствари. Јер, промењен је не само језик него и смисао јавног простора, срушене су све ограде, унутар строго контролисане животињске фарме.
Угасити телевизор јесте почетак револуције.”