„Времена се мењају, па и ми са њима!“. Овом старом латинском изреком за Зелену учионицу започиње разговор наша саговорница Нина Лалић-Јанков. Нина је наставница историје већ 30 године, у ОШ „Иван Гундулић“ у Новом Саду. Поред тога, ауторка је до сада шест објављених књига које су њену наставничку каријеру и личност обогатиле, а њене ученике мотивисале да на своје таленте гледају са пуно вере, да никада не одустају и да знају да је све могуће ако смо довољно упорни.
На питање „Ко треба да препозна таленте деце и младих“, Нина одговара:
„Учитељи и наставници, у сарадњи са родитељима, треба да ‘скенирају’ даровито дете и да му пруже неопходну подршку да развије свој таленат и своје способности. Када је у питању таленат за историју, више од 20 година водим ученике на Републичка такмичења, припремам их у оквиру додатне наставе, користећи разне уџбенике, литературу, сајтове и историјске изворе. Већ од петог разреда и њиховог првог сусрета са историјом пратим њихов рад, активност и заинтересованост за мој предмет. Већина мојих такмичара буде у врху државе, освојили смо бројне награде. Неки од њих се баве научним радом и савременом историјом, неки су данас моје колеге, професори историје које понекад сретнем на Републичким такмичењима и веома сам поносна на њих. Мислим да сам успела да препознам њихову надареност за историју, а рекла бих да ми то и даље успева.“
Са освртом на своју дугогодишњу каријеру и рад у просвети, као и многе друштвене и технолошке промене које су се за то време догодиле, наставница је направила паралелу између школског система, ученика, међуљудских односа у школи… Паралелу између НЕКАД и САД у школским клупама, ходницима, школском дворишту, дечјим срцима и родитељским главама.
„Све је било другачије када сам почела да радим 1991. године, у Новом Бечеју, у ОШ „Јосиф Маринковић“ чији сам и ја некада била ђак. Тад су се још поштовали и уважавали наставници и имали важну улогу у друштву. Била сам најмлађа наставница у школи, деца су ме обожавала, поготово зато што сам се трудила да унесем неке иновације у наставни процес, у време када нисмо имали рачунаре, интернет, видео бим, Гугл учионицу… Све оно без чега су ми данашњи часови незамисливи. Трудила сам се увек да се прилагодим новијим генерацијама. Много сам научила од својих старијих колега, мојих бивших наставника и професора, поготово од мог наставника историје, чије сам радно место наследила. Дао ми је добре савете како да водим педагошку евиденцију о ученичким постигнућима и објективно их оцењујем. И наравно, како да их научим да уче историју с разумевањем, да открију узроке и сагледају токове и последице историјских догађаја и процеса и да повезују прошлост и садашњост. Те савете примењујем и данас. Од наставних средстава имала сам на почетку, осим табле и креде, графоскоп и графофолије, зидне историјске карте и показивач. Доносила сам на часове брдо књига, историјску литературу из које су моји ђаци радо читали неке одломке. Заједно смо правили паное о важнијим историјским догађајима, сакупљали експонате за завичајну збирку, проучавали прошлост нашег краја… И све је било лепо и лако, када су деца била заинтересована да уче и прошире своја знања, и када је постојало узајамно уважавање наставника и ученика. Однос према раду је био другачији, деца су знала какве су њихове обавезе. Имали су подршку родитеља, али су били много самосталнији и вреднији од данашње деце. Родитељи су долазили у школу четири пута годишње, само кад су родитељски састанци, и нису се мешали у наш рад, нити су деци радили домаће задатке и расправљали се са нама за оцене.
Временом је све то девалвирало… Данашња деца имају далеко веће технолошке могућности, али то сузбија њихову креативност и утиче на смањену концентрацију и опадање пажње. Све им је доступно путем интернета, али не знају много тога да користе на правилан начин. Тешко их је анимирати и заинтересовати за било шта. Градиво се није много изменило. Истакла бих да су на почетку мог рада, критеријуми за оцењивање били далеко виши, али и те генерације су далеко више радиле.“
Занимало нас је и какав је однос данашњих генерација према историји, традицији и свему што је старо и због чега је све више данас, чини се, то старо окарактерисано као неважно, на шта Лалић-Јанков истиче:
„Од малих ногу треба децу учити колико је важно да поштују традицију, дух прошлости, негују културу и занимају се за историју. У том периоду се учи патриотизам, поштовање старијих. Последњих година је опало поштовање ауторитета. Истичу се дечја права, што се у реду, али не ако заборављамо на обавезе. Деци недостаје дисциплина и дух заједништва. Све око нас је историја. Без прошлости нема ни садашњости, а камо ли будућности.
„Historia est magistra vitae!“ – Цицероновим речима започињем увод у прошлост и објашњавам петацима зашто треба да будемо истраживачи прошлости – да бисмо знали да одговоримо на питања: КО? ШТА? ГДЕ? КАКО? ЗАШТО? КАДА? Да бисмо пратили догађаје кроз време, учили на грешкама наших предака, извлачили поуке.
Морам признати да, на жалост, све мање познају своје порекло и претке. Данашње, тзв. „Сајбер“ генерације имају више могућности да путују кроз време, и дочарају себи прошлост на разне начине, али „Сајберовци“ све мање имају маште, недостаје им креативност, незаинтересовани су да прошире своје видике и већина учи само за оцену, а не за знање. Много тога им је „смарање“. Зашто не учимо о будућности? Шта нас брига за прошлост? – најчешће тако размишљају.
Имам прилику да приметим како млађи наставници успостављају лакшу и бољу комуникацију са новим генерацијама ученика. Верујем да је то због тога што је између тог наставника и ученика генерацијски јаз много мањи, и сматрам да треба да имамо што више младих који раде са децом.
За сваки успех у школским радовима, реализацији ваннаставних активности, завођења реда у учионици је потребна подршка родитеља. Рекла бих да у данашње доба само заједно, наставници и родитељи имају моћ да изведу нашу децу на прави пут. Немогуће је, на пример, забранити деци употребу мобилних телефона у школи уколико им те исте телефоне родитељи стављају у школске торбе.“
На ово смо се надовезали питањем о васпитним грешкама родитеља и које су најчешће, које као наставник и разредни старешина и неко ко је у свакодневном контакту са великим бројем родитеља, има прилику да види.
„Мора да се зна ко је кога родио, не могу деца да преузму команду над родитељима. Превише им родитељи допуштају, превише их заштићују, раде задатке уместо њих. Или имамо друге крајности, где их форсирају да у свему буду најбољи, да иду на гомилу спортова и ваннаставних активности, при чему се запоставља редовна школа, и често не воде рачуна шта заправо њихово дете жели. Можда испуњавају неке своје неостварене жеље и амбиције.
А заправо је најважније да прате ритам свога детета, да разговарају са њим, да буду ту кад му је тешко, да га не подмићују скупим поклонима како би надокнадили то што су ретко са њима, због посла и других обавеза. Детету је потребна велика подршка, нарочито на важним прекретницама, као што су полазак у вртић, први разред, пети разред, први разред средње школе и прва година факултета. Али их треба на време усмеравати да се осамостале, да науче да сами раде своје задатке, испуњавају своје обавезе на време, јер тако их припремају за будућност. Са тим се креће од малена – када дете учимо да покупи своје играчке, када му дамо да нам помаже у кући, и на тај начин га изграђујемо као савесну и одговорну особу. Изостанак тога, за мене је највећа грешка родитеља.“
За крај разговора нас је занимало шта је инспирација за читалачка стваралаштва једне наставнице историје, на шта смо добили врло занимљив одговор:
„Идеја за моју последњу, шесту књигу „Ово је земља за нас!“ родила се на стручном семинару о ратовима 90-их и распаду СФРЈ, први пут организованом у нашој земљи крајем јануара 2022. Али праву инспирацију су ми дали ученици мог бившег разреда, са којима сам током априла и маја, учећи их о развоју СФРЈ, кризи и распаду, ратовима деведесетих, евоцирала успомене на одрастање, образовање и васпитање моје генерације, рођених 1966. Повезала сам прошлост и садашњост.. .Да немамо прошлости, на чему бисмо стајали?“
Нинин таленат за писање је препознала њена наставница српско-хрватског језика. Нина је пример колико ученици могу бити инспирација за једног наставника да ствара, пише, напредује и упознаје њихово „ново доба“ и са њима расте, а замислите колико је тек један добар учитељ, наставник, неки други узор и посвећен одрасли важан фактор мотивације једном детету које је непресушни извор талената, радости, лепоте и креације. Будимо подршка, нада, ветар у леђа нашим малишанима. Сви ми. Родитељи, баке, дете, васпитачи, учитељи, наставници, комшије, тренери, јавне личности… баш сви. Можда врата поред ваших станује један нови Новак Ђоковић, Никола Тесла, Иво Андрић, Меси или исто тако један велики наставник, писац, аутомеханичар, сликар. Препознајмо то. Гледајмо нашу децу. Помозимо им да упознају себе, препознају себе и развију себе у оном правцу у ком их води срце.
Интервју водила: Милица Пантић, мастер педагог