“Vremena se menjaju, pa i mi sa njima!”. Ovom starom latinskom izrekom za Zelenu učionicu započinje razgovor naša sagovornica Nina Lalić-Jankov. Nina je nastavnica istorije već 30 godine, u OŠ „Ivan Gundulić“ u Novom Sadu. Pored toga, autorka je do sada šest objavljenih knjiga koje su njenu nastavničku karijeru i ličnost obogatile, a njene učenike motivisale da na svoje talente gledaju sa puno vere, da nikada ne odustaju i da znaju da je sve moguće ako smo dovoljno uporni.
Na pitanje „Ko treba da prepozna talente dece i mladih“, Nina odgovara:
„Učitelji i nastavnici, u saradnji sa roditeljima, treba da ‘skeniraju’ darovito dete i da mu pruže neophodnu podršku da razvije svoj talenat i svoje sposobnosti. Kada je u pitanju talenat za istoriju, više od 20 godina vodim učenike na Republička takmičenja, pripremam ih u okviru dodatne nastave, koristeći razne udžbenike, literaturu, sajtove i istorijske izvore. Već od petog razreda i njihovog prvog susreta sa istorijom pratim njihov rad, aktivnost i zainteresovanost za moj predmet. Većina mojih takmičara bude u vrhu države, osvojili smo brojne nagrade. Neki od njih se bave naučnim radom i savremenom istorijom, neki su danas moje kolege, profesori istorije koje ponekad sretnem na Republičkim takmičenjima i veoma sam ponosna na njih. Mislim da sam uspela da prepoznam njihovu nadarenost za istoriju, a rekla bih da mi to i dalje uspeva.“
Sa osvrtom na svoju dugogodišnju karijeru i rad u prosveti, kao i mnoge društvene i tehnološke promene koje su se za to vreme dogodile, nastavnica je napravila paralelu između školskog sistema, učenika, međuljudskih odnosa u školi… Paralelu između NEKAD i SAD u školskim klupama, hodnicima, školskom dvorištu, dečjim srcima i roditeljskim glavama.
„Sve je bilo drugačije kada sam počela da radim 1991. godine, u Novom Bečeju, u OŠ “Josif Marinković” čiji sam i ja nekada bila đak. Tad su se još poštovali i uvažavali nastavnici i imali važnu ulogu u društvu. Bila sam najmlađa nastavnica u školi, deca su me obožavala, pogotovo zato što sam se trudila da unesem neke inovacije u nastavni proces, u vreme kada nismo imali računare, internet, video bim, Gugl učionicu… Sve ono bez čega su mi današnji časovi nezamislivi. Trudila sam se uvek da se prilagodim novijim generacijama. Mnogo sam naučila od svojih starijih kolega, mojih bivših nastavnika i profesora, pogotovo od mog nastavnika istorije, čije sam radno mesto nasledila. Dao mi je dobre savete kako da vodim pedagošku evidenciju o učeničkim postignućima i objektivno ih ocenjujem. I naravno, kako da ih naučim da uče istoriju s razumevanjem, da otkriju uzroke i sagledaju tokove i posledice istorijskih događaja i procesa i da povezuju prošlost i sadašnjost. Te savete primenjujem i danas. Od nastavnih sredstava imala sam na početku, osim table i krede, grafoskop i grafofolije, zidne istorijske karte i pokazivač. Donosila sam na časove brdo knjiga, istorijsku literaturu iz koje su moji đaci rado čitali neke odlomke. Zajedno smo pravili panoe o važnijim istorijskim događajima, sakupljali eksponate za zavičajnu zbirku, proučavali prošlost našeg kraja… I sve je bilo lepo i lako, kada su deca bila zainteresovana da uče i prošire svoja znanja, i kada je postojalo uzajamno uvažavanje nastavnika i učenika. Odnos prema radu je bio drugačiji, deca su znala kakve su njihove obaveze. Imali su podršku roditelja, ali su bili mnogo samostalniji i vredniji od današnje dece. Roditelji su dolazili u školu četiri puta godišnje, samo kad su roditeljski sastanci, i nisu se mešali u naš rad, niti su deci radili domaće zadatke i raspravljali se sa nama za ocene.
Vremenom je sve to devalviralo… Današnja deca imaju daleko veće tehnološke mogućnosti, ali to suzbija njihovu kreativnost i utiče na smanjenu koncentraciju i opadanje pažnje. Sve im je dostupno putem interneta, ali ne znaju mnogo toga da koriste na pravilan način. Teško ih je animirati i zainteresovati za bilo šta. Gradivo se nije mnogo izmenilo. Istakla bih da su na početku mog rada, kriterijumi za ocenjivanje bili daleko viši, ali i te generacije su daleko više radile.“
Zanimalo nas je i kakav je odnos današnjih generacija prema istoriji, tradiciji i svemu što je staro i zbog čega je sve više danas, čini se, to staro okarakterisano kao nevažno, na šta Lalić-Jankov ističe:
„Od malih nogu treba decu učiti koliko je važno da poštuju tradiciju, duh prošlosti, neguju kulturu i zanimaju se za istoriju. U tom periodu se uči patriotizam, poštovanje starijih. Poslednjih godina je opalo poštovanje autoriteta. Ističu se dečja prava, što se u redu, ali ne ako zaboravljamo na obaveze. Deci nedostaje disciplina i duh zajedništva. Sve oko nas je istorija. Bez prošlosti nema ni sadašnjosti, a kamo li budućnosti.
“Historia est magistra vitae!” – Ciceronovim rečima započinjem uvod u prošlost i objašnjavam petacima zašto treba da budemo istraživači prošlosti – da bismo znali da odgovorimo na pitanja: KO? ŠTA? GDE? KAKO? ZAŠTO? KADA? Da bismo pratili događaje kroz vreme, učili na greškama naših predaka, izvlačili pouke.
Moram priznati da, na žalost, sve manje poznaju svoje poreklo i pretke. Današnje, tzv. “Sajber” generacije imaju više mogućnosti da putuju kroz vreme, i dočaraju sebi prošlost na razne načine, ali “Sajberovci” sve manje imaju mašte, nedostaje im kreativnost, nezainteresovani su da prošire svoje vidike i većina uči samo za ocenu, a ne za znanje. Mnogo toga im je “smaranje”. Zašto ne učimo o budućnosti? Šta nas briga za prošlost? – najčešće tako razmišljaju.
Imam priliku da primetim kako mlađi nastavnici uspostavljaju lakšu i bolju komunikaciju sa novim generacijama učenika. Verujem da je to zbog toga što je između tog nastavnika i učenika generacijski jaz mnogo manji, i smatram da treba da imamo što više mladih koji rade sa decom.
Za svaki uspeh u školskim radovima, realizaciji vannastavnih aktivnosti, zavođenja reda u učionici je potrebna podrška roditelja. Rekla bih da u današnje doba samo zajedno, nastavnici i roditelji imaju moć da izvedu našu decu na pravi put. Nemoguće je, na primer, zabraniti deci upotrebu mobilnih telefona u školi ukoliko im te iste telefone roditelji stavljaju u školske torbe.“
Na ovo smo se nadovezali pitanjem o vaspitnim greškama roditelja i koje su najčešće, koje kao nastavnik i razredni starešina i neko ko je u svakodnevnom kontaktu sa velikim brojem roditelja, ima priliku da vidi.
„Mora da se zna ko je koga rodio, ne mogu deca da preuzmu komandu nad roditeljima. Previše im roditelji dopuštaju, previše ih zaštićuju, rade zadatke umesto njih. Ili imamo druge krajnosti, gde ih forsiraju da u svemu budu najbolji, da idu na gomilu sportova i vannastavnih aktivnosti, pri čemu se zapostavlja redovna škola, i često ne vode računa šta zapravo njihovo dete želi. Možda ispunjavaju neke svoje neostvarene želje i ambicije.
A zapravo je najvažnije da prate ritam svoga deteta, da razgovaraju sa njim, da budu tu kad mu je teško, da ga ne podmićuju skupim poklonima kako bi nadoknadili to što su retko sa njima, zbog posla i drugih obaveza. Detetu je potrebna velika podrška, naročito na važnim prekretnicama, kao što su polazak u vrtić, prvi razred, peti razred, prvi razred srednje škole i prva godina fakulteta. Ali ih treba na vreme usmeravati da se osamostale, da nauče da sami rade svoje zadatke, ispunjavaju svoje obaveze na vreme, jer tako ih pripremaju za budućnost. Sa tim se kreće od malena – kada dete učimo da pokupi svoje igračke, kada mu damo da nam pomaže u kući, i na taj način ga izgrađujemo kao savesnu i odgovornu osobu. Izostanak toga, za mene je najveća greška roditelja.“
Za kraj razgovora nas je zanimalo šta je inspiracija za čitalačka stvaralaštva jedne nastavnice istorije, na šta smo dobili vrlo zanimljiv odgovor:
„Ideja za moju poslednju, šestu knjigu “Ovo je zemlja za nas!” rodila se na stručnom seminaru o ratovima 90-ih i raspadu SFRJ, prvi put organizovanom u našoj zemlji krajem januara 2022. Ali pravu inspiraciju su mi dali učenici mog bivšeg razreda, sa kojima sam tokom aprila i maja, učeći ih o razvoju SFRJ, krizi i raspadu, ratovima devedesetih, evocirala uspomene na odrastanje, obrazovanje i vaspitanje moje generacije, rođenih 1966. Povezala sam prošlost i sadašnjost.. .Da nemamo prošlosti, na čemu bismo stajali?“
Ninin talenat za pisanje je prepoznala njena nastavnica srpsko-hrvatskog jezika. Nina je primer koliko učenici mogu biti inspiracija za jednog nastavnika da stvara, piše, napreduje i upoznaje njihovo „novo doba“ i sa njima raste, a zamislite koliko je tek jedan dobar učitelj, nastavnik, neki drugi uzor i posvećen odrasli važan faktor motivacije jednom detetu koje je nepresušni izvor talenata, radosti, lepote i kreacije. Budimo podrška, nada, vetar u leđa našim mališanima. Svi mi. Roditelji, bake, dete, vaspitači, učitelji, nastavnici, komšije, treneri, javne ličnosti… baš svi. Možda vrata pored vaših stanuje jedan novi Novak Đoković, Nikola Tesla, Ivo Andrić, Mesi ili isto tako jedan veliki nastavnik, pisac, automehaničar, slikar. Prepoznajmo to. Gledajmo našu decu. Pomozimo im da upoznaju sebe, prepoznaju sebe i razviju sebe u onom pravcu u kom ih vodi srce.
Intervju vodila: Milica Pantić, master pedagog