Број ученика са проблемима који захтевају озбиљну подршку из године у годину расте и превазилази капацитете школе, упркос свим нашим напорима које улажемо. Постојање администрације не може бити једини доказ честитог обављања посла, али систем, чини се, у овом тренутку и даље сматра да јесте. То је онда зачарани круг у којем се стручним сарадницима и наставницима папирологија и неретко бесмислене процедуре намећу као једини начин да себе заштите. – каже за Зелену учионицу Даница Станојевић, психолог у ОШ „Вељко Дугошевић“.
Одговорност психолога и педагога у школама увелико надилази ресурсе којима они располажу. Ако знамо да се број деце са проблемима у развоју, проблемима у понашању, менталним проблемима из године у годину повећава, а уз то и обим административног посла непрестано расте, како онда очекујемо да све то обавља исти број стручних сарадника као и пре 20 година?
О овој теми, о стању у ком се данас налазе деца и млади, мери суспензије и томе да ли ће она донети ишта добро, разлозима због којих деца иду школском психологу, разговарамо са Даницом Стојановић.
Последњих месеци психолози и педагози у школама нашли су се под лупом. И много пре трагедије која се догодила у мају, покушавали сте да укажете на то колико администрација троши енергију и време коју би требало да усмерите на децу којој је потребна помоћ. Да ли се коначно, после свега, нешто мења?
Нажалост, не. О лошем положају стручних сарадника у школама говори се годинама, али се чини да назнака за системско решавање овог проблема још увек нема. Време потребно за обављање административних послова стручних сарадника и наставника у школама сваке године се увећава, а сасвим парадоксално, као предлози и начини за унапређивање рада школе, нуде се решења која укључују још администрације и различитих формалности услед којих суштина проблема остаје нерешена.
У школама у Србији, два стручна сарадника (и то у најбољем случају!) „покривају“ и воде бригу о свим ученицима у једној школи, којих је неретко преко 1000. У мањим школама, и број стручних сарадника је мањи. Последњих година, услед немогућности да се на тржишту рада пронађу стручне замене за наставнике који су на боловању, често су управо стручни сарадници ти који морају да остављају свој посао за тај дан и улазе на часове како ученици не би били сами у учионици. Када све ово узмемо у обзир, као и спектар најразличитијих проблема са којима се данас ученици и њихове породице сусрећу, уз све изазове у васпитању и образовању са којима се свакодневно суочавамо, постаје јасно да оваква поставка није одржива нити је у најбољем интересу иједне стране.
Очекивања од стручних сарадника су јако велика а улагања минимална, и тај се несклад види у свим аспектима, почев од броја запослених, описа послова, броја ученика у одељењима и доступности корисних и применљивих обука. Притисак је огроман и утисак је да се проблеми не решавају, а када они кулминирају, тражи се ко је одговоран. Испоставља се да смо ми први на удару. С друге стране, немам утисак да се у међувремену одговара на наше захтеве да се нешто промени и овом проблему приступи функционално и на време.
Број ученика са проблемима који захтевају озбиљну подршку из године у годину расте и превазилази капацитете школе, упркос свим нашим напорима које улажемо. Постојање администрације не може бити једини доказ честитог обављања посла, али систем, чини се, у овом тренутку и даље сматра да јесте. То је онда зачарани круг у којем се стручним сарадницима и наставницима папирологија и неретко бесмислене процедуре намећу као једини начин да себе заштите.
Знамо да деца нису добро, говори се много о томе. Последњих година, сазнајемо из школа, све су чешћи случајеви самоповређивања међу старијим основцима. Шта их тера на тако тешке и радикалне начине да привуку пажњу одраслима који не примећују да им деца нису добро?
Самоповређивање представља намерно наношење повреде себи на површини тела, без намере да се одузме живот, и овакво понашање увек је знак емоционалног бола. Облици самоповређивања који се најчешће срећу јесу, на првом месту сечење коже оштрим предметом као што је нож, жилет, маказе, затим ударање, опекотине, гребање, чупање косе. Важно је напоменути да сврха оваквог понашања појединца најчешће није примарно у томе да себи нанесе штету, већ представља маладаптивни механизам суочавања са интензивним непријатним осећањима (мржња према себи, кривица, очај, празнина) или тешким животним околностима у којима се налази. Физички бол који је последица самоповређивања постаје начин да особа осети олакшање од емоционалног бола и притиска услед преплављујућих непријатних емоција. Међутим, ово олакшање је краткотрајно, а након њега могу уследити стид или осећање кривице због самоповређивања. Непријатне емоције се поново нагомилавају, а са њима и потреба да их се појединац ослободи, и на тај начин се формира циклус штетног понашања који тако може постати уобичајени начин суочавања са животним тешкоћама.
О конкретним узроцима за појаву самоповређивања код деце овако младог узраста се, без неких озбиљнијих истраживања, може само нагађати, али ризични фактори обухватају нестабилност у породичним односима, вршњачко насиље, негативни утицај медија и друштвених мрежа, превисоке захтеве од себе и/или околине…
Како можемо да им помогнемо? Како родитељи, а како наставници?
На првом месту, важно је обратити пажњу уколико се примете промене у понашању, емоционалном стању или физичком изгледу детета. Велики број тинејџера који се самоповређују прикрива посекотине, ожиљке или друге трагове повреда (чине то на местима која су увек прекривена одећом, носе дуге рукаве лети, дају лажна објашњења о настанку повреда и сл.), али постоји и одређени број њих који своје ране тенденциозно остављају видљивим. Овакво понашање споља често бива окарактерисано као просто привлачење пажње, међутим, веома је важно да оно буде схваћено као позив у помоћ и да му се једнако озбиљно приступи.
Сазнање да се њихово дете самоповређује родитељима може бити дубоко узнемирујуће, али је од кључне важности остати смирен и не осуђивати дете, већ показати љубав и жељу да се помогне и дати простор да се отворено разговара.
Потребно је да се родитељи информишу о самоповређивању како би боље разумели кроз шта дете пролази. Следећи корак подразумева обраћање стручном лицу (психологу или психијатру). Поред неопходне помоћи за дете, обично је психолошка подршка потребна и родитељима и/или целој породици. Код куће треба обезбедити подржавајуће и безбедно окружење, охрабривати здраве навике и активности које доприносе емоционалном благостању. Основа свега треба да буду љубав, подршка и стрпљење. Иако су нарушени породични односи један од значајних фактора за појаву самоповређивања, породица је неминовно најзначајнији сарадник у процесу опоравка.
Имајући у виду да тинејџери у школи проводе највећи део свог дана, неретко су управо наставници ти који први примете код ученика знакове самоповређивања или којима се ученици отворе на ову тему. Као и за родитеље, препорука је да се задржи смиреност, неосуђујући став и покаже заинтересованост да се ученику помогне. Потребно је обавестити школског психолога који ће пружити подршку и детету и наставнику, и учествовати у обавештавању родитеља и разматрању даљих корака. Наставници посредно увек могу помоћи тако што ће промовисати атмосферу међусобне подршке међу ученицима и охрабрити их да се обраћају пријатељима, породици или наставницима када им је тешко.
И даље велики број деце психологу у школи одлази кад нешто лоше уради, а врло често је одлазак психологу нека врста застрашивања. Колико ми на тај начин заправо доприносимо атмосфери у којој је психотерапија табу?
Ако се одлазак психологу у школи користи искључиво као облик казне, дисциплиновања или застрашивања, природно је да то код деце може развити одбојност. Међутим, мој је утисак да су многи ученици данас освешћенији по питању тога које бенефите могу имати од психолога и/или психотерапије. Није реткост да, било на предлог родитеља или самоиницијативно, ученици дођу у канцеларију психолошко-педагошке службе како би поделили неки свој проблем, потражили савет или разговор. Они често вршњацима пренесу своје позитивне утиске са оваквих разговора, што покрене и друге да се обрате. Међутим, ту се поново враћамо на број стручних сарадника по школама, и чињеницу да тај један психолог у школи најчешће постиже да се бави само горућим проблемима, којих је у свакој школи на свакодневном нивоу барем неколико.
Само онда када би свако дете у школи стекло увид у то да је психолог ту, на првом месту, да помогне ученицима у решавању различитих проблема или развоју емоционалних вештина или чак да их само саслуша, можемо говорити о атмосфери у којој ће се промовисати позитиван однос према психотерапији.
Да ли сматрате да ће мера суспензије ученика с наставе донети било какав напредак у погледу решавања проблема са дисциплином и насиљем?
Нисам сигурна какве ефекте би оваква мера могла имати, јер нисам сигурна шта би та суспензија тачно подразумевала и који је њен предвиђени васпитни утицај. Да бисмо уопште о томе могли да размишљамо, требало би, за почетак, да буде јасно дефинисано шта се очекује од ученика, родитеља, школе и других институција у току саме суспензије.
Ако суспензија подразумева пуко удаљавање ученика из школе на одређено време, без икакве дубље интервенције, конкретних акција и сарадње са установама изван школе, то може бити и контрапродуктивно. Тај ученик у неком тренутку треба да се врати у школу. Ако је дете проблематичног понашања у току суспензије, у време одржавања наставе, остајало само код куће док су родитељи на послу, или било на улици без надзора, шта можемо да очекујемо да ће се променити на боље када се врати у одељење. Стога је кључно одговорити на питања шта ће за време суспензије бити учињено у најбољем интересу и детета и школе, хоће ли породица бити под појачаним надзором других институција, на који ће начин дете надокнадити градиво које је пропустило и да ли ће то подразумевати додатан ангажман његових наставника, колико додатне администрације све то имплицира итд.
Све нове мере које се уводе треба да буду добро промишљене, разрађене, са јасно дефинисаним корацима и прецизно пројектованим учинком. Све остало је импровизација којој нема места у овако одговорном послу као што је наш.
У којој мери су друштвене мреже и изложеност новим технологијама допринели порасту менталних проблема код деце? И шта можемо да урадимо да се то промени?
Питање о утицају друштвених мрежа и изложености новим технологијама на ментално здравље деце је комплексно јер веза између коришћења технологија и менталног здравља зависи од много фактора.
Оно што дефинитивно видимо као проблем јесте све већи број ученика који прекомерно користе технологије (било кроз играње игрица или провођење времена на друштвеним мрежама). Овакво понашање може довести до праве зависности и отуђивања од реалног света. Друштвене мреже и интернет уопште децу данас више него икада могу изложити негативним или узнемирујућим садржајима.
Притисак за постизањем идеализованих слика живота других на мрежама може довести до поремећаја слике тела, ниског самопоуздања и осећаја недовољности код деце. Друштвене мреже такође пружају платформу за сајбер насиље које може имати озбиљне последице по ментално здравље младих.
Предупређивање ових негативних утицаја укључује едукацију, подршку и постављање смерница и граница. Код деце треба константно подстицати развој критичког мишљења и способности да процене информације на интернету. То подразумева да морамо бити у току са тим чему су нам деца изложена и шта је њима занимљиво, пратити њихове активности онлајн и разговарати о њиховим искуствима. Уз све ово, неопходно је да родитељи од раног узраста дефинишу јасна правила о времену проведеном пред екраном, подрже здраве алтернативе (нпр. физичке активности, друштвене интеракције уживо) и константно охрабрују развој равнотеже између онлајн и офлајн активности.