Broj učenika sa problemima koji zahtevaju ozbiljnu podršku iz godine u godinu raste i prevazilazi kapacitete škole, uprkos svim našim naporima koje ulažemo. Postojanje administracije ne može biti jedini dokaz čestitog obavljanja posla, ali sistem, čini se, u ovom trenutku i dalje smatra da jeste. To je onda začarani krug u kojem se stručnim saradnicima i nastavnicima papirologija i neretko besmislene procedure nameću kao jedini način da sebe zaštite. – kaže za Zelenu učionicu Danica Stanojević, psiholog u OŠ „Veljko Dugošević“.
Odgovornost psihologa i pedagoga u školama uveliko nadilazi resurse kojima oni raspolažu. Ako znamo da se broj dece sa problemima u razvoju, problemima u ponašanju, mentalnim problemima iz godine u godinu povećava, a uz to i obim administrativnog posla neprestano raste, kako onda očekujemo da sve to obavlja isti broj stručnih saradnika kao i pre 20 godina?
O ovoj temi, o stanju u kom se danas nalaze deca i mladi, meri suspenzije i tome da li će ona doneti išta dobro, razlozima zbog kojih deca idu školskom psihologu, razgovaramo sa Danicom Stojanović.
Poslednjih meseci psiholozi i pedagozi u školama našli su se pod lupom. I mnogo pre tragedije koja se dogodila u maju, pokušavali ste da ukažete na to koliko administracija troši energiju i vreme koju bi trebalo da usmerite na decu kojoj je potrebna pomoć. Da li se konačno, posle svega, nešto menja?
Nažalost, ne. O lošem položaju stručnih saradnika u školama govori se godinama, ali se čini da naznaka za sistemsko rešavanje ovog problema još uvek nema. Vreme potrebno za obavljanje administrativnih poslova stručnih saradnika i nastavnika u školama svake godine se uvećava, a sasvim paradoksalno, kao predlozi i načini za unapređivanje rada škole, nude se rešenja koja uključuju još administracije i različitih formalnosti usled kojih suština problema ostaje nerešena.
U školama u Srbiji, dva stručna saradnika (i to u najboljem slučaju!) „pokrivaju“ i vode brigu o svim učenicima u jednoj školi, kojih je neretko preko 1000. U manjim školama, i broj stručnih saradnika je manji. Poslednjih godina, usled nemogućnosti da se na tržištu rada pronađu stručne zamene za nastavnike koji su na bolovanju, često su upravo stručni saradnici ti koji moraju da ostavljaju svoj posao za taj dan i ulaze na časove kako učenici ne bi bili sami u učionici. Kada sve ovo uzmemo u obzir, kao i spektar najrazličitijih problema sa kojima se danas učenici i njihove porodice susreću, uz sve izazove u vaspitanju i obrazovanju sa kojima se svakodnevno suočavamo, postaje jasno da ovakva postavka nije održiva niti je u najboljem interesu ijedne strane.
Očekivanja od stručnih saradnika su jako velika a ulaganja minimalna, i taj se nesklad vidi u svim aspektima, počev od broja zaposlenih, opisa poslova, broja učenika u odeljenjima i dostupnosti korisnih i primenljivih obuka. Pritisak je ogroman i utisak je da se problemi ne rešavaju, a kada oni kulminiraju, traži se ko je odgovoran. Ispostavlja se da smo mi prvi na udaru. S druge strane, nemam utisak da se u međuvremenu odgovara na naše zahteve da se nešto promeni i ovom problemu pristupi funkcionalno i na vreme.
Broj učenika sa problemima koji zahtevaju ozbiljnu podršku iz godine u godinu raste i prevazilazi kapacitete škole, uprkos svim našim naporima koje ulažemo. Postojanje administracije ne može biti jedini dokaz čestitog obavljanja posla, ali sistem, čini se, u ovom trenutku i dalje smatra da jeste. To je onda začarani krug u kojem se stručnim saradnicima i nastavnicima papirologija i neretko besmislene procedure nameću kao jedini način da sebe zaštite.
Znamo da deca nisu dobro, govori se mnogo o tome. Poslednjih godina, saznajemo iz škola, sve su češći slučajevi samopovređivanja među starijim osnovcima. Šta ih tera na tako teške i radikalne načine da privuku pažnju odraslima koji ne primećuju da im deca nisu dobro?
Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje povrede sebi na površini tela, bez namere da se oduzme život, i ovakvo ponašanje uvek je znak emocionalnog bola. Oblici samopovređivanja koji se najčešće sreću jesu, na prvom mestu sečenje kože oštrim predmetom kao što je nož, žilet, makaze, zatim udaranje, opekotine, grebanje, čupanje kose. Važno je napomenuti da svrha ovakvog ponašanja pojedinca najčešće nije primarno u tome da sebi nanese štetu, već predstavlja maladaptivni mehanizam suočavanja sa intenzivnim neprijatnim osećanjima (mržnja prema sebi, krivica, očaj, praznina) ili teškim životnim okolnostima u kojima se nalazi. Fizički bol koji je posledica samopovređivanja postaje način da osoba oseti olakšanje od emocionalnog bola i pritiska usled preplavljujućih neprijatnih emocija. Međutim, ovo olakšanje je kratkotrajno, a nakon njega mogu uslediti stid ili osećanje krivice zbog samopovređivanja. Neprijatne emocije se ponovo nagomilavaju, a sa njima i potreba da ih se pojedinac oslobodi, i na taj način se formira ciklus štetnog ponašanja koji tako može postati uobičajeni način suočavanja sa životnim teškoćama.
O konkretnim uzrocima za pojavu samopovređivanja kod dece ovako mladog uzrasta se, bez nekih ozbiljnijih istraživanja, može samo nagađati, ali rizični faktori obuhvataju nestabilnost u porodičnim odnosima, vršnjačko nasilje, negativni uticaj medija i društvenih mreža, previsoke zahteve od sebe i/ili okoline…
Kako možemo da im pomognemo? Kako roditelji, a kako nastavnici?
Na prvom mestu, važno je obratiti pažnju ukoliko se primete promene u ponašanju, emocionalnom stanju ili fizičkom izgledu deteta. Veliki broj tinejdžera koji se samopovređuju prikriva posekotine, ožiljke ili druge tragove povreda (čine to na mestima koja su uvek prekrivena odećom, nose duge rukave leti, daju lažna objašnjenja o nastanku povreda i sl.), ali postoji i određeni broj njih koji svoje rane tendenciozno ostavljaju vidljivim. Ovakvo ponašanje spolja često biva okarakterisano kao prosto privlačenje pažnje, međutim, veoma je važno da ono bude shvaćeno kao poziv u pomoć i da mu se jednako ozbiljno pristupi.
Saznanje da se njihovo dete samopovređuje roditeljima može biti duboko uznemirujuće, ali je od ključne važnosti ostati smiren i ne osuđivati dete, već pokazati ljubav i želju da se pomogne i dati prostor da se otvoreno razgovara.
Potrebno je da se roditelji informišu o samopovređivanju kako bi bolje razumeli kroz šta dete prolazi. Sledeći korak podrazumeva obraćanje stručnom licu (psihologu ili psihijatru). Pored neophodne pomoći za dete, obično je psihološka podrška potrebna i roditeljima i/ili celoj porodici. Kod kuće treba obezbediti podržavajuće i bezbedno okruženje, ohrabrivati zdrave navike i aktivnosti koje doprinose emocionalnom blagostanju. Osnova svega treba da budu ljubav, podrška i strpljenje. Iako su narušeni porodični odnosi jedan od značajnih faktora za pojavu samopovređivanja, porodica je neminovno najznačajniji saradnik u procesu oporavka.
Imajući u vidu da tinejdžeri u školi provode najveći deo svog dana, neretko su upravo nastavnici ti koji prvi primete kod učenika znakove samopovređivanja ili kojima se učenici otvore na ovu temu. Kao i za roditelje, preporuka je da se zadrži smirenost, neosuđujući stav i pokaže zainteresovanost da se učeniku pomogne. Potrebno je obavestiti školskog psihologa koji će pružiti podršku i detetu i nastavniku, i učestvovati u obaveštavanju roditelja i razmatranju daljih koraka. Nastavnici posredno uvek mogu pomoći tako što će promovisati atmosferu međusobne podrške među učenicima i ohrabriti ih da se obraćaju prijateljima, porodici ili nastavnicima kada im je teško.
I dalje veliki broj dece psihologu u školi odlazi kad nešto loše uradi, a vrlo često je odlazak psihologu neka vrsta zastrašivanja. Koliko mi na taj način zapravo doprinosimo atmosferi u kojoj je psihoterapija tabu?
Ako se odlazak psihologu u školi koristi isključivo kao oblik kazne, disciplinovanja ili zastrašivanja, prirodno je da to kod dece može razviti odbojnost. Međutim, moj je utisak da su mnogi učenici danas osvešćeniji po pitanju toga koje benefite mogu imati od psihologa i/ili psihoterapije. Nije retkost da, bilo na predlog roditelja ili samoinicijativno, učenici dođu u kancelariju psihološko-pedagoške službe kako bi podelili neki svoj problem, potražili savet ili razgovor. Oni često vršnjacima prenesu svoje pozitivne utiske sa ovakvih razgovora, što pokrene i druge da se obrate. Međutim, tu se ponovo vraćamo na broj stručnih saradnika po školama, i činjenicu da taj jedan psiholog u školi najčešće postiže da se bavi samo gorućim problemima, kojih je u svakoj školi na svakodnevnom nivou barem nekoliko.
Samo onda kada bi svako dete u školi steklo uvid u to da je psiholog tu, na prvom mestu, da pomogne učenicima u rešavanju različitih problema ili razvoju emocionalnih veština ili čak da ih samo sasluša, možemo govoriti o atmosferi u kojoj će se promovisati pozitivan odnos prema psihoterapiji.
Da li smatrate da će mera suspenzije učenika s nastave doneti bilo kakav napredak u pogledu rešavanja problema sa disciplinom i nasiljem?
Nisam sigurna kakve efekte bi ovakva mera mogla imati, jer nisam sigurna šta bi ta suspenzija tačno podrazumevala i koji je njen predviđeni vaspitni uticaj. Da bismo uopšte o tome mogli da razmišljamo, trebalo bi, za početak, da bude jasno definisano šta se očekuje od učenika, roditelja, škole i drugih institucija u toku same suspenzije.
Ako suspenzija podrazumeva puko udaljavanje učenika iz škole na određeno vreme, bez ikakve dublje intervencije, konkretnih akcija i saradnje sa ustanovama izvan škole, to može biti i kontraproduktivno. Taj učenik u nekom trenutku treba da se vrati u školu. Ako je dete problematičnog ponašanja u toku suspenzije, u vreme održavanja nastave, ostajalo samo kod kuće dok su roditelji na poslu, ili bilo na ulici bez nadzora, šta možemo da očekujemo da će se promeniti na bolje kada se vrati u odeljenje. Stoga je ključno odgovoriti na pitanja šta će za vreme suspenzije biti učinjeno u najboljem interesu i deteta i škole, hoće li porodica biti pod pojačanim nadzorom drugih institucija, na koji će način dete nadoknaditi gradivo koje je propustilo i da li će to podrazumevati dodatan angažman njegovih nastavnika, koliko dodatne administracije sve to implicira itd.
Sve nove mere koje se uvode treba da budu dobro promišljene, razrađene, sa jasno definisanim koracima i precizno projektovanim učinkom. Sve ostalo je improvizacija kojoj nema mesta u ovako odgovornom poslu kao što je naš.
U kojoj meri su društvene mreže i izloženost novim tehnologijama doprineli porastu mentalnih problema kod dece? I šta možemo da uradimo da se to promeni?
Pitanje o uticaju društvenih mreža i izloženosti novim tehnologijama na mentalno zdravlje dece je kompleksno jer veza između korišćenja tehnologija i mentalnog zdravlja zavisi od mnogo faktora.
Ono što definitivno vidimo kao problem jeste sve veći broj učenika koji prekomerno koriste tehnologije (bilo kroz igranje igrica ili provođenje vremena na društvenim mrežama). Ovakvo ponašanje može dovesti do prave zavisnosti i otuđivanja od realnog sveta. Društvene mreže i internet uopšte decu danas više nego ikada mogu izložiti negativnim ili uznemirujućim sadržajima.
Pritisak za postizanjem idealizovanih slika života drugih na mrežama može dovesti do poremećaja slike tela, niskog samopouzdanja i osećaja nedovoljnosti kod dece. Društvene mreže takođe pružaju platformu za sajber nasilje koje može imati ozbiljne posledice po mentalno zdravlje mladih.
Predupređivanje ovih negativnih uticaja uključuje edukaciju, podršku i postavljanje smernica i granica. Kod dece treba konstantno podsticati razvoj kritičkog mišljenja i sposobnosti da procene informacije na internetu. To podrazumeva da moramo biti u toku sa tim čemu su nam deca izložena i šta je njima zanimljivo, pratiti njihove aktivnosti onlajn i razgovarati o njihovim iskustvima. Uz sve ovo, neophodno je da roditelji od ranog uzrasta definišu jasna pravila o vremenu provedenom pred ekranom, podrže zdrave alternative (npr. fizičke aktivnosti, društvene interakcije uživo) i konstantno ohrabruju razvoj ravnoteže između onlajn i oflajn aktivnosti.