Потребне су одговарајуће играчке бубањ, труба, пиштаљка, звечка, животиње гумене, пластичне, дрвене или плишане, аутићи, превозна средства, лутке-бебе, храна…
Играмо се и говоримо, узмемо мацу и и кажемо: “То је маца, мау, мау, мау.“ Детету понудимо играчку, уколико је узме питамо: „Ко је то?“ Оставимо мало времена (минут или мање) за одговор уколико дете не одговори, ми дајемо одговор: “То је маца, мау, мау, мау.“ Уколико видимо да дете показује интересовање за ту играчку можемо се кратко поиграти тако што ће маца да нешто једе и обавезно говоримо „ам, ам“ или да се купа „бућ, бућ, буућ“ или да спава “пшшш, пшшшшш“ или је маца пала “оооо, опа, падеее“.
Обавезно пратимо реакцију детета, уколико не показује интересовање за дату играчку, краће се задржавамо и прелазимо на следећу. Док говорите, неопходно је да будете изражајни, да дете види ваше лице, али и да интонацијски варирате у смислу висине гласа и дужине вокала. Одређену реч понављате 2-4 пута изражајно. Мање од тога не стимулише, а више замара чуло слуха. Не користити превише играчака – десетак за почетак. Користите амбијент који дете воли, водите рачуна да је њихова пажња у овом узрасту кратка и да обично неће моћи седети дуже од 10-15 мин. Уколико дете не жели, покушајте сами да се играте док вас дете гледа, а ако се не укључи оставите па покушајте касније. Игру можете поновити и у току дана. Када детету привуче пажњу нека активност пратите га и из те активности извуците неке кратке речи које ћете учити дете. Велика вероватноћа је да ће се дете само вратити играчкама после пар минута. Ове играчке користимо одређено време, 15 до 30 дана. Исте појмове користимо у различитим ситуацијама како бисмо детету дали прилику да их научи, а да не буде досадно. Можете их користити напољу или да оне прате ваше активности, у кухињи, купатилу…
Активност мора да буде смислена и занимљива, дете не би требало да има утисак да нешто учи него да је у питању игра која имитира њему позната дешавања (неко је пао, једе, спава, пије, купа се). Када год је могуће направите ситуацију да се нешто десило, кратка причица прожета осећањима. Детету је то занимљиво и хтеће да је имитира, а у тој имитацији долази и до спонтаног говора који нам је циљ. Нпр: беба (лутка, маца, куца…) скаче, оп, оп, опааа, падеее, јаооо болиии, беба плаче и, и, ииии. Дувамо да престане и нинамо бебу ни-на, ни-на.
Користите кад год је могуће кратке рече док нешто радите уф, фуј, бјак, јао, боц, пец, но, но….
Покушајте да све ваше активности прати и кратка реч која ће се понављати како би је дете могло да научи. Циљ је да дете слуша именицу и глагол као основу израза како би пренело поруку у што једноставнијем облику.
Детету се обраћајте кратким једноставним реченицама.
Све ово можете и треба да примените и на сликовни материјал. Сликовнице бирати адекватно узрасту, да имају добре илустрације и по могућности неки елеменат са прозорчићима, деловима којима дете може манипулисати (отварати, померати исл.)
Да би дете добро прихватило неку активност, књигу, играчку прво му покажите и ви сами прелистајте уз пар кратких али изражајних речи, прожетих емоцијама, узбуђењем, изненађењем… Када видите да и дете жели, дајте му. Уколико има потребу да само чита, прелистава укључите се па заједно читајте. Дете треба да разуме дијалог и да научи да пита и слуша питање, како у стварним ситуацијама, тако и приликом читања књиге.
Развој сваког појма пролази кроз три фазе:
- Показујете прстом слику и кажете детету шта је то, нпр: То је кока, поновимо ту реч 2-3 пута, ако је могућ додамо и ономатопеју КО-КО-ДА
- Питамо дете где је Кока? Требало би да покаже прстом. Уколико не добијемо одговор ми га дајемо уз коментар ТУ, то је кока, коко-да.
- После одређеног времена питамо дете: „Шта је то показујући прстом на слику?“ Гледамо дете и чекамо одговор, требало би да каже Ко, ко, или кока. Уколико нема одговора ми дајемо одговор тј. враћамо се на прву фазу и кажемо: „То је кока, кокаа, ко-кооо-да“. Овај процес траје неко време до три месеца. Користимо пар књига како дете не би претрпали појмовима.
На овај начин учимо и појмове у стварним ситуацијама, тј. прво детету покажемо предмет или биће и кажемо назив, поновимо изражајно и тек после одређеног периода можемо очекивати да ће дете научити и сам назив. Неопходно је и у периоду учења док још не може знати реч, питати дете и оставити паузу за одговор тј. бар невербалну реакцију. Неопходан је дијалог са дететом, чак и када оно не говори. На овај начин се изазива говор и учи суштина комуникације од рођења. Нпр. питамо бебу да ли жели јаје или воду? Обе ствари морају бити у видном пољу на одређеној удаљености да их не дохвати руком и да постоји међусобни размак, како би пратили фокус са једног на друго.
Први појмови су речи за предмете и ствари који нас окружују и са којим смо у свакодневном контакту. То су чланови породице, храна, играчке, и неколико глаго
Лични савети за рад
Трудите се да дете осети ваша очекивања за говором и комуникацијом али процените до које мере да не фрустрирате дете и не изазовете отпор. Будите топли, али одлучни и јасни.
Деца јако добро осете наше емоцију тако да се морате потрудити да стварно уживате у активностима и говору како би добили одговор од детета. Уколико се тренутно не осетите спремним за игру са дететом или осетите отпор код детета прекините активности и игру оставите за касније.
За здрав развој детету је неопходно поставити јасне оквире у којима се креће и понаша и у склопу којих може нешто да бира. Дете неуролошки није зрело како би могло проценити шта је за њега добро и шта истински жели. Детету је неопходно указати поштовање и љубав и са тим га лагано водити кроз његове негације, љутње, ружна понашања и сл.
Стимулацију говора покушајте прихватити као стил живота без претераног труда, само искористите ситуације у којима сте и мало прилагодите играчке које вас окружују уз употребу неких горе наведених речи. Будите слободни и сами смислите речи које треба само да задовоље пар принципа: да су кратке, јасне, да се понављају, да су мелодичне, да увек важе за одређени предмет или ситуацију.
Радите са дететом што више свакодневних активности у којима ће оно имати прилику да на спонтан начин учи, Нпр: у кухињи може да пере јабуку, да је осети у руци, види и чује назив. Што је комплетан стимулус и најбољи начин за учење. Или да сецка тупим ножем банану, јаје…Да мути кашиком нешто у чинији.
У купатилу да купа паче, игра се и говорите ква-ква. Паче се купа, бућ-бућ.
Напољу видите бубу у трави, покажите је и реците: “Буба, ево буба, види бубу“. Буба је отишла кажемо – „немаа, нема бубе“. Питамо дете: “Где је буба?“ Чекамо одговор. Ако га нема сами кажемо: “Нема бубе“.
Примери једноставних говорних израза:
А – одушевљење неком играчком (кратки вокал)
Аaaaa – лети авион (дуги вокал)
У – нешто је прљаво (кратки вокал)
Уууу – одушевлењe, нешто је одлично обављено
О – изненађење,имитирање поскакивања
Оооо – нешто боли
Е – упозорење
Ееее – имитирање бебиног плача
И – нешто набрајамо
Ииии – имитирање коња
СЛОГОВНА ВОКАЛИЗАЦИЈА
АУУУ (нешто боли)
БА, БУ (уплашимо некога)
НИ-НА-НУ-НА (љуљушкамо бебу, лутку)
ОП, ООПААА (бацање лопте и добацивање)
ПА-ПААА (машемо)
АМ-АМ, ЊАМ (једемо)
ИИА-ИИИАА (њаче магарац)
ЕЈ (дозивање)
ОНОМАТОПЕЈЕ
Користимо предмете који производе звук.
– авион лети – АААААААА
– воз свира – ЋУ, ЋУУУУУУ
– пушка пуца – ПУ, ПУ, ПУУ
– ауто труби – БИИ, БИИИИИИ, БИИИИИ
– лупање у бубањ – БАМ, БАМ, БАААА
– труба (ТУ-ТУ-ТУ-ТУРУТУ-ТУ)
– мотор (БРРМ, БРРМ)
– сат куца (ТИ-КА-ТА-КА)
– звоно (ДИН-ДОН-ДИИИН)
ОНОМАТОПЕЈЕ ЖИВИХ БИЋА
– пас – АВ, АВ, АВ…
– вук – АУ, АУУ, АУУ..
– патка – ПА, ПА, ПА…
– пиле – ПИ, ПИ, ПИ…
– маца – МАУ, МАУ, МАУ..
– крава – МУ, МУ, МУ…
– коза – МЕ, МЕ, МЕ…
– меда – МУМ, МУМ, МУМ…
– гуска – ГА, ГА, ГА…
– голуб – ГУ, ГУ, ГУ…
– овца – БЕ, БЕ, БЕ…
– коњ – ИИ, ИИИИ, ИИИ…
– магарац – ИИАА, ИИИААА…
Извор: prvereci.rs