Vežbe za progovaranje

Potrebne su odgovarajuće igračke bubanj, truba, pištaljka, zvečka, životinje gumene, plastične, drvene ili plišane, autići, prevozna sredstva, lutke-bebe, hrana…

Igramo se i govorimo, uzmemo macu i i kažemo: “To je maca, mau, mau, mau.“ Detetu ponudimo igračku, ukoliko je uzme pitamo: „Ko je to?“ Ostavimo malo vremena (minut ili manje) za odgovor ukoliko dete ne odgovori, mi dajemo odgovor: “To je maca, mau, mau, mau.” Ukoliko vidimo da dete pokazuje interesovanje za tu igračku možemo se kratko poigrati tako što će maca da nešto jede i obavezno govorimo „am, am“ ili da se kupa „buć, buć, buuć“ ili da spava “pššš, pššššš“ ili je maca pala “oooo, opa, padeee“.

Obavezno pratimo reakciju deteta, ukoliko ne pokazuje interesovanje za datu igračku, kraće se zadržavamo i prelazimo na sledeću. Dok govorite, neophodno je da budete izražajni, da dete vidi vaše lice, ali i da intonacijski varirate u smislu visine glasa i dužine vokala. Određenu reč ponavljate 2-4 puta izražajno. Manje od toga ne stimuliše, a više zamara čulo sluha. Ne koristiti previše igračaka – desetak za početak. Koristite ambijent koji dete voli, vodite računa da je njihova pažnja u ovom uzrastu kratka i da obično neće moći sedeti duže od 10-15 min. Ukoliko dete ne želi, pokušajte sami da se igrate dok vas dete gleda, a ako se ne uključi ostavite pa pokušajte kasnije. Igru možete ponoviti i u toku dana. Kada detetu privuče pažnju neka aktivnost pratite ga i iz te aktivnosti izvucite neke kratke reči koje ćete učiti dete. Velika verovatnoća je da će se dete samo vratiti igračkama posle par minuta. Ove igračke koristimo određeno vreme, 15 do 30 dana. Iste pojmove koristimo u različitim situacijama kako bismo detetu dali priliku da ih nauči, a da ne bude dosadno. Možete ih koristiti napolju ili da one prate vaše aktivnosti, u kuhinji, kupatilu…

Aktivnost mora da bude smislena i zanimljiva, dete ne bi trebalo da ima utisak da nešto uči nego da je u pitanju igra koja imitira njemu poznata dešavanja (neko je pao, jede, spava, pije, kupa se). Kada god je moguće napravite situaciju da se nešto desilo, kratka pričica prožeta osećanjima. Detetu je to zanimljivo i hteće da je imitira, a u toj imitaciji dolazi i do spontanog govora koji nam je cilj. Npr: beba (lutka, maca, kuca…) skače, op, op, opaaa, padeee, jaooo boliii, beba plače i, i, iiii. Duvamo da prestane i ninamo bebu ni-na, ni-na.

Koristite kad god je moguće kratke reče dok nešto radite uf, fuj, bjak, jao, boc, pec, no, no….

Pokušajte da sve vaše aktivnosti prati i kratka reč koja će se ponavljati kako bi je dete moglo da nauči. Cilj je da dete sluša imenicu i glagol kao osnovu izraza kako bi prenelo poruku u što jednostavnijem obliku.

Detetu se obraćajte kratkim jednostavnim rečenicama.

Sve ovo možete i treba da primenite i na slikovni materijal. Slikovnice birati adekvatno uzrastu, da imaju dobre ilustracije i po mogućnosti neki elemenat sa prozorčićima, delovima kojima dete može manipulisati (otvarati, pomerati isl.)

Da bi dete dobro prihvatilo neku aktivnost, knjigu, igračku prvo mu pokažite i vi sami prelistajte uz par kratkih ali izražajnih reči, prožetih emocijama, uzbuđenjem, iznenađenjem… Kada vidite da i dete želi, dajte mu. Ukoliko ima potrebu da samo čita, prelistava uključite se pa zajedno čitajte. Dete treba da razume dijalog i da nauči da pita i sluša pitanje, kako u stvarnim situacijama, tako i prilikom čitanja knjige.

Razvoj svakog pojma prolazi kroz tri faze:

1. Pokazujete prstom sliku i kažete detetu šta je to, npr: To je koka, ponovimo tu reč 2-3 puta, ako je moguć dodamo i onomatopeju KO-KO-DA
2. Pitamo dete gde je Koka? Trebalo bi da pokaže prstom. Ukoliko ne dobijemo odgovor mi ga dajemo uz komentar TU, to je koka, koko-da.
3. Posle određenog vremena pitamo dete: “Šta je to pokazujući prstom na sliku?” Gledamo dete i čekamo odgovor, trebalo bi da kaže Ko, ko, ili koka. Ukoliko nema odgovora mi dajemo odgovor tj. vraćamo se na prvu fazu i kažemo: “To je koka, kokaa, ko-kooo-da”. Ovaj proces traje neko vreme do tri meseca. Koristimo par knjiga kako dete ne bi pretrpali pojmovima.

Na ovaj način učimo i pojmove u stvarnim situacijama, tj. prvo detetu pokažemo predmet ili biće i kažemo naziv, ponovimo izražajno i tek posle određenog perioda možemo očekivati da će dete naučiti i sam naziv. Neophodno je i u periodu učenja dok još ne može znati reč, pitati dete i ostaviti pauzu za odgovor tj. bar neverbalnu reakciju. Neophodan je dijalog sa detetom, čak i kada ono ne govori. Na ovaj način se izaziva govor i uči suština komunikacije od rođenja. Npr. pitamo bebu da li želi jaje ili vodu? Obe stvari moraju biti u vidnom polju na određenoj udaljenosti da ih ne dohvati rukom i da postoji međusobni razmak, kako bi pratili fokus sa jednog na drugo.

Prvi pojmovi su reči za predmete i stvari koji nas okružuju i sa kojim smo u svakodnevnom kontaktu. To su članovi porodice, hrana, igračke, i nekoliko glago