„Ма тинејџер.“
„Дрма га пубертет.“
„Типично понашање тинејџера.“
То су фразе које често користимо како бисмо у пар речи описали понашање наше деце у периоду адолесценције. И ретко те фразе упућују на нешто добро и лепо. Ако су нерасположени, намргођени, љути, затворени, ако неће да разговарају с нама, свуда касне и преврћу очима, наше главно објашњење је да су једноставно – тинејџери.
Али јесу ли? Или смо се ми се толико навикли на идеју да као адолесценти треба да буду пркосни, некомуникативни, да више и не покушавамо да разумемо шта им се заправо дешава и због чега су другачији?
“Типично понашање тинејџера” заправо је често синоним за “Проблематично понашање тинејџера“.
Узмите пример једне шеснаестогодишњакиње, зваћемо је Сара, и њене маме. Већ дуже од двадесет дана, Сара долази кући из школе лоше воље. Као да тражи разлог за свађу, виче на млађу сестру због најмање ситнице. А иначе је стварно ведра и весела. Њена мама ово понашање приписује томе што је, ето, тинејџер. Зато има врло мало стрпљења за њу и једноставно чека да та „фаза“ прође.
Али оно што Сарина мама не зна, јесте да њену ћерку све то време другари у школи задиркују и шире трачеве о њој. Замислите само колико би њена мама другачије поступила кад би само знала шта се крије иза Сариног понашања? Јер неће свако дете одмах доћи и рећи мами шта га мучи. Чак и ако мислите да имате супер и отворен однос. Понекад их је срамота, понекад се плаше да ћете осудити њихове пријатеље с којима, без обзира на све, желе да сачувају однос.
А шта је могла Сарина мама другачије да уради?
Па, на пример, могла је да покуша да сагледа ствари мало шире. Да приђе Сари са разумевањем, ма колико јој њено понашање деловало неприхватљиво. Да не инсистира, али да отвори простор да јој ћерка каже шта је мучи. Могла је, такође, да одоли том искушењу да Сарино понашање према сестри оправда пубертетом и да, упркос свему што се дешава, ипак од ње затражи да према њој не буде груба. Много, баш много ружног понашања тинејџера прође под девизом „типичан тинејџер“ и њиме се никад не позабавимо, а као резултат, млади такве обрасце комуникације носе у своје одрасло доба.
Заправо смо ту лествицу понашања за адолесценте поставили толико ниско, а они заправо могу да буду много бољи. Велики број одраслих верује да млади постају груби и тешки за комуникацију просто зато што су ушли у пубертет, али истина је да постају такви јер им ми то допуштамо. Кад не успемо да уочимо разлику између тинејџера и тинејџера који се понаша лоше, остављамо простор за непоштовање, пркос, мањак комуникације који ће врло брзо некако постати потпуно нормална ствар уместо да буду црвена заставица.
И ми смо одговорни
Посматрајући своју децу кроз призму тинејџерских стереотипа, ми заправо умањујемо вредност и себи и њима. А заправо је огроман број тинејџера са озбиљним капацитетом да буду одговорни, срдачни, поуздани, што ми пропуштамо да видимо препуштајући се идеји да пубертет једноставно мора бити пакао.
Када се све наше предрасуде према њима узму у обзир, тинејџери, као врло паметна бића, постају јако добри у томе да их искористе, тако што ће учинити да се њихови родитељи и наставници осећају практично беспомоћно. Али то не значи да ми не можемо на све то одговорити искреношћу и решеношћу да не запоставимо комуникацију са својом децом.
Пркос и нервозу сачувајте за саобраћајне гужве, а својим тинејџерима понудите најбоље од себе. Почните први тако што ћете им увек одговарати на начин да кажете: „Ја желим да имам бољи однос са тобом и спреман сам да преиспитам и себе и променим ствари које кваре нашу везу.“
Пробајте. Израз на лицу вашег тинејџера ће вам рећи све.
Аутор: Janet Sasson Edgette, психолошкиња специјализована за рад са адолесцентима
Извор: Psyhology Today