Око две хиљаде психотерапијских сеанси је иза мене и зато се усуђујем да напишем овакав текст. Психотерапеут не би смео да осуђује. Међутим, порасло се и сазрело и у тој улози па разумем да неке теме не могу да прођу без призвука осуде.
Многи адолесценти и многи одрасли људи прошли су кроз моје психотерапијско саветовалиште, а имали су искуства одбацивања или занемаривања од стране једног или оба родитеља у детињству или у пубертету. Овакво одбацивање настало је углавном када би један од родитеља након развода потпуно или релативно заборавио на своје дете из првог брака онда када би остварио ново партнерство или добио дете у новом партнерству. Тада би родитељ нагло почео да заборавља да је родитељ. Нагло би почео да ставља своју нову љубав на место испред детета или би дете из новог брака почео да ставља испред детета из првог брака. Тако би децу почео да дели на “децу првог и другог реда.” Како би то родитељ радио? Искуства мојих клијената су различита. Поделићу нека за које сам добила дозволу.
Родитељско одбацивање настаје често када један од родитеља након развода потпуно или релативно заборави на своје дете из првог брака онда када оствари ново партнерство или добије дете у новом партнерству.
– Моји су се развели са мојих 13 година. Отац би ме након тога редовно “испаљивао“. Не би долазио када сам га са 16 година чекао у договорено време на договореном месту да бисмо провели заједно дан. Чекао сам га и по два сата, правдајући га у међувремену тиме да сигурно касни с разлогом, да бих на крају сломљен схватио да он неће доћи. Једном сам са својих 17 година након оваквог очевог третмана када сам се вратио кући легао испод стола као мало дете плачући и ту сам остао до краја дана. Да је тада мајка звала хитну помоћ вероватно бих истог дана завршио у менталној болници. Мислио сам да ја нисам довољно добар син док ми ви, Ивана, нисте објаснили да је отац имао проблем са собом.
– Мајка је једноставно отишла са другим човеком када сам ја имала 7 година. Тај човек није желео да она поведе и мене, па сам остала са оцем. Добила је у новом браку моју полусестру, али мајка ме никад није звала да је посетим у кући тог човека у којој је живела. Он вероватно није желео да крочим на његово имање, а ја сам желела да успоставим однос и са њим и са својом полусестром. Цео живот растем у неком убеђењу да сам ја неадекватна, да сам нешто ружнија или глупља од остале деце и људи па да су ми зато мајка, очух и полусестра ускраћивали приступ њима и њиховој кући. Мајка би ме једном у два месеца повела на колаче саму и ја сам провела одрастање жудећи за њом. На крају када нисам више могла да трпим тај бол који су ми наносили и прекинула сам контакт с њима. Никада више нећу са њима проговорити ни реч јер све што могу да добијем од њих то је још повређивања.
– Отац ми је целог живота стављао поступцима до знања да ја нисам битан исто колико и његова нова супруга и њихово двоје деце. И моји полубрат и полусестра су се тако према мени односили. Ја сам само силно желео да будем на неки начин део те нове породице. До одраслог доба сам сматрао да ме је једноставно немогуће волети, па да су ме стога одбацивали. Не желим више да се трудим ни минута да им доказујем да вредим да будем део њих бар повремено. Не желим с њима да контактирам. Мислим да своме оцу нећу отићи ни на сахрану. Ни толико није заслужио.
Не заборавите да су ово људи које свакодневно срећете и ни по чему не можете видети њихове ране. Рањеност у психолошком смислу није очигледна голим оком. То су нпр. врсни лекари који вас лече, професори који вас уче, пекарка која вам насмејана свако јутро продаје вруће пециво за доручак или су то деца из ваше зграде са трећег спрата али и многи други. Сасвим нормални и обични људи.
Овакав третман занемаривања и одбацивања у детињству доводио би код адолесцената и одраслих до разних проблема и понашању као што су: неповерење у људе, мањак самопоуздања, осећај погрешности и дефектности себе самих, страхови од везивања, одгуривање људи од себе како би избегли везивање, осећај несигурности у интимним односима и пријатељствима, претерани захтеви за уверавањем од партнера да су вољени, скакање из једне везе у другу и многих других проблема попут депресивности и анксиозности.
Нити једно дете не заслужује да буде ускраћено за родитељски позив, долазак на време, бригу, негу, упознавање и борављење са вама па и са вашим нови партнерима и новом децом.
Око две хиљаде психотерапијских сеанси касније усуђујем се да оваквим родитељима кажем следеће: Одакле вам право да када се дете роди и даље мислите да се у животу толико ради о вама? Одакле вам право да мислите да се и даље ради о вама, вашем љубавном животу и вашим себичним потребама? Не ради се више о вама него се ради о дететовим потребама! Одакле вам право да децу делите на ону “првог и другог реда”? Деца су бића првог реда чак и у односу на себичне вас. Сваки милиметар њиховог постојања би требало да је постојање првог реда ма колико деце имате. А ви, ви ћете и даље ићи у цркву недељом као да нисте начинили нити један једини грех. Бестидно.
Нити једно дете овога света није заслужило да доживи одбацивање и ускраћеност након развода родитеља. И грешка није у детету иако дете често расте у одраслог који себи приписује некакву погрешност да би покушало да објасни зашто је неприхваћено од стране свог родитеља након развода.
Драги моји занемарени или у детињству одбацивани одрасли, грешка није у вама. Ваш занемарујући родитељ је врло вероватно патио од недостатка саосећања, незрелости личности, егоцентризма, неодговорности, недостатка самопреиспитивања, недостатка савести. Заправо патио је од разних девијантности сопствене личности које су га учинили незрелим и некапацитетним родитељем. Ви сте негу, пажњу, љубав и присутност заслужили самим својим рођењем и то вам потписујем. Не постоји никаква потреба да будете бољи или квалитетнији од остале деце да бисте тако нешто заслужили. Пре ће истина бити да ваш родитељ није заслужио вас иако је имао среће да сте му дати као дар који није умео да цени. Такви као дар и високо дигнуте главе морамо даље часно постојати и ја као ваш психотерапеут (или неки други сродник) ћу даље са вама и часно на вашој страни стајати и говорити јавно. А они-родитељи из пакла ће и даље ићи у цркву недељом као да нису начинили нити један једини грех. Бестидно.
Аутор: Ивана Синђић, дефектолог и системски породични психотерапеут