Oko dve hiljade psihoterapijskih seansi je iza mene i zato se usuđujem da napišem ovakav tekst. Psihoterapeut ne bi smeo da osuđuje. Međutim, poraslo se i sazrelo i u toj ulozi pa razumem da neke teme ne mogu da prođu bez prizvuka osude.
Mnogi adolescenti i mnogi odrasli ljudi prošli su kroz moje psihoterapijsko savetovalište, a imali su iskustva odbacivanja ili zanemarivanja od strane jednog ili oba roditelja u detinjstvu ili u pubertetu. Ovakvo odbacivanje nastalo je uglavnom kada bi jedan od roditelja nakon razvoda potpuno ili relativno zaboravio na svoje dete iz prvog braka onda kada bi ostvario novo partnerstvo ili dobio dete u novom partnerstvu. Tada bi roditelj naglo počeo da zaboravlja da je roditelj. Naglo bi počeo da stavlja svoju novu ljubav na mesto ispred deteta ili bi dete iz novog braka počeo da stavlja ispred deteta iz prvog braka. Tako bi decu počeo da deli na “decu prvog i drugog reda.” Kako bi to roditelj radio? Iskustva mojih klijenata su različita. Podeliću neka za koje sam dobila dozvolu.
Roditeljsko odbacivanje nastaje često kada jedan od roditelja nakon razvoda potpuno ili relativno zaboravi na svoje dete iz prvog braka onda kada ostvari novo partnerstvo ili dobije dete u novom partnerstvu.
– Moji su se razveli sa mojih 13 godina. Otac bi me nakon toga redovno “ispaljivao“. Ne bi dolazio kada sam ga sa 16 godina čekao u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu da bismo proveli zajedno dan. Čekao sam ga i po dva sata, pravdajući ga u međuvremenu time da sigurno kasni s razlogom, da bih na kraju slomljen shvatio da on neće doći. Jednom sam sa svojih 17 godina nakon ovakvog očevog tretmana kada sam se vratio kući legao ispod stola kao malo dete plačući i tu sam ostao do kraja dana. Da je tada majka zvala hitnu pomoć verovatno bih istog dana završio u mentalnoj bolnici. Mislio sam da ja nisam dovoljno dobar sin dok mi vi, Ivana, niste objasnili da je otac imao problem sa sobom.
– Majka je jednostavno otišla sa drugim čovekom kada sam ja imala 7 godina. Taj čovek nije želeo da ona povede i mene, pa sam ostala sa ocem. Dobila je u novom braku moju polusestru, ali majka me nikad nije zvala da je posetim u kući tog čoveka u kojoj je živela. On verovatno nije želeo da kročim na njegovo imanje, a ja sam želela da uspostavim odnos i sa njim i sa svojom polusestrom. Ceo život rastem u nekom ubeđenju da sam ja neadekvatna, da sam nešto ružnija ili gluplja od ostale dece i ljudi pa da su mi zato majka, očuh i polusestra uskraćivali pristup njima i njihovoj kući. Majka bi me jednom u dva meseca povela na kolače samu i ja sam provela odrastanje žudeći za njom. Na kraju kada nisam više mogla da trpim taj bol koji su mi nanosili i prekinula sam kontakt s njima. Nikada više neću sa njima progovoriti ni reč jer sve što mogu da dobijem od njih to je još povređivanja.
– Otac mi je celog života stavljao postupcima do znanja da ja nisam bitan isto koliko i njegova nova supruga i njihovo dvoje dece. I moji polubrat i polusestra su se tako prema meni odnosili. Ja sam samo silno želeo da budem na neki način deo te nove porodice. Do odraslog doba sam smatrao da me je jednostavno nemoguće voleti, pa da su me stoga odbacivali. Ne želim više da se trudim ni minuta da im dokazujem da vredim da budem deo njih bar povremeno. Ne želim s njima da kontaktiram. Mislim da svome ocu neću otići ni na sahranu. Ni toliko nije zaslužio.
Ne zaboravite da su ovo ljudi koje svakodnevno srećete i ni po čemu ne možete videti njihove rane. Ranjenost u psihološkom smislu nije očigledna golim okom. To su npr. vrsni lekari koji vas leče, profesori koji vas uče, pekarka koja vam nasmejana svako jutro prodaje vruće pecivo za doručak ili su to deca iz vaše zgrade sa trećeg sprata ali i mnogi drugi. Sasvim normalni i obični ljudi.
Ovakav tretman zanemarivanja i odbacivanja u detinjstvu dovodio bi kod adolescenata i odraslih do raznih problema i ponašanju kao što su: nepoverenje u ljude, manjak samopouzdanja, osećaj pogrešnosti i defektnosti sebe samih, strahovi od vezivanja, odgurivanje ljudi od sebe kako bi izbegli vezivanje, osećaj nesigurnosti u intimnim odnosima i prijateljstvima, preterani zahtevi za uveravanjem od partnera da su voljeni, skakanje iz jedne veze u drugu i mnogih drugih problema poput depresivnosti i anksioznosti.
Niti jedno dete ne zaslužuje da bude uskraćeno za roditeljski poziv, dolazak na vreme, brigu, negu, upoznavanje i boravljenje sa vama pa i sa vašim novi partnerima i novom decom.
Oko dve hiljade psihoterapijskih seansi kasnije usuđujem se da ovakvim roditeljima kažem sledeće: Odakle vam pravo da kada se dete rodi i dalje mislite da se u životu toliko radi o vama? Odakle vam pravo da mislite da se i dalje radi o vama, vašem ljubavnom životu i vašim sebičnim potrebama? Ne radi se više o vama nego se radi o detetovim potrebama! Odakle vam pravo da decu delite na onu “prvog i drugog reda”? Deca su bića prvog reda čak i u odnosu na sebične vas. Svaki milimetar njihovog postojanja bi trebalo da je postojanje prvog reda ma koliko dece imate. A vi, vi ćete i dalje ići u crkvu nedeljom kao da niste načinili niti jedan jedini greh. Bestidno.
Niti jedno dete ovoga sveta nije zaslužilo da doživi odbacivanje i uskraćenost nakon razvoda roditelja. I greška nije u detetu iako dete često raste u odraslog koji sebi pripisuje nekakvu pogrešnost da bi pokušalo da objasni zašto je neprihvaćeno od strane svog roditelja nakon razvoda.
Dragi moji zanemareni ili u detinjstvu odbacivani odrasli, greška nije u vama. Vaš zanemarujući roditelj je vrlo verovatno patio od nedostatka saosećanja, nezrelosti ličnosti, egocentrizma, neodgovornosti, nedostatka samopreispitivanja, nedostatka savesti. Zapravo patio je od raznih devijantnosti sopstvene ličnosti koje su ga učinili nezrelim i nekapacitetnim roditeljem. Vi ste negu, pažnju, ljubav i prisutnost zaslužili samim svojim rođenjem i to vam potpisujem. Ne postoji nikakva potreba da budete bolji ili kvalitetniji od ostale dece da biste tako nešto zaslužili. Pre će istina biti da vaš roditelj nije zaslužio vas iako je imao sreće da ste mu dati kao dar koji nije umeo da ceni. Takvi kao dar i visoko dignute glave moramo dalje časno postojati i ja kao vaš psihoterapeut (ili neki drugi srodnik) ću dalje sa vama i časno na vašoj strani stajati i govoriti javno. A oni-roditelji iz pakla će i dalje ići u crkvu nedeljom kao da nisu načinili niti jedan jedini greh. Bestidno.
Autor: Ivana Sinđić, defektolog i sistemski porodični psihoterapeut