Пре неки дан мој муж и ја спремали смо децу за полазак на пут. Било је тек прошло седам сати и у једној краткој паузи између облачења и прања зуба, он ми је рекао: „Знаш, они се овога неће сећати. Свега што радимо за њих, места на која идемо, много тога ће једноставно заборавити…“
И у праву је. Неће се сећати. Бар не већине тога. Али ипак се то све рачуна. Јер ће памтити како су се с нама осећали. И зато што ћемо све то памтити он и ја.
Једног дана у будућности,
Кад се отворе улазна врата и наш син уђе водећи девојку за руку, сетићемо се на тренутак ових дана, када смо му били важни само ми – тата, сека и мама. И знаћемо да је то како смо се према њему понашали обојило платно његовог односа у свакој новој вези коју буде остварио.
И кад наша тинејџерка потрчи уз степенице љутито, тврдећи да је „у овој кући нико не разуме“, сетићемо се да све што је било потребно да се смири кад је имала пет година, јесте један пољубац, један загрљај и неколико утешних речи од нас. И можда се она тога и неће сећати, али невидљивим путевима те речи и ти осећаји остаће у њој и вратиће им се и кад буде имала 15.
И сетићемо се, кад будемо бирали нове трпезаријске столице, да оне сад баш могу да буду оне беж које су нам се увек свиђале, јер не морамо бринути да ће их прљаве ручице упропастити. А истовремено, тако ћу желети да морам опет да бирам оне неудобне, дрвене.
И док их будемо гледали како са својом децом одлазе у паркић, знаћемо да је сваки дан који смо провели у игри, сваки тренутак када смо их обасипали љубављу, обликовао њихов пут који су бирали у жељи да и сами буду добри родитељи својој деци.
А када ти и ја будемо поново неком плажом шетали сами, и осећали врео песак под ногама, сетићемо се како су некад они шетали тим песком крај нас и како тада нисмо уопште помишљали да ће ти дани трајати тако кратко. А сада су, већ, давно прошли.
Сећаћу се.
И испричаћу им, да се и они сете.
Да је тренутак у ком сам уз себе држала мало, тек рођено биће од једва мало више од три килограма, осећај који превазилази све што сам икада мислила да је могуће.
Да сам држала њихове руке све док се сами нису пустили и кренули. На неку своју страну. Према свету.
Да сам заустављала дах сваки пут кад би их тата бацио у ваздух и чекао да му опет падну у наручје, док су се смејали најискренијим дечјим смехом.
Да сам држала бебу и дојила је, док сам секи читала причу за лаку ноћ.
Да сам се јако, највише мучила да задржим сузе на свакој школској приредби.
И можда ће они рећи: „Ми смо то све заборавили.“
Али ја нисам.
Јер све оно и чега се не сећате, начинило вас је оним што данас јесте.
И где год да сте, мала моја децо, ако се нађете у ваздуху, а нисте сигурни да умете да паднете, позовите нас.
Тата зна да вас ухвати.
Сећате се?