Pre neki dan moj muž i ja spremali smo decu za polazak na put. Bilo je tek prošlo sedam sati i u jednoj kratkoj pauzi između oblačenja i pranja zuba, on mi je rekao: „Znaš, oni se ovoga neće sećati. Svega što radimo za njih, mesta na koja idemo, mnogo toga će jednostavno zaboraviti…“
I u pravu je. Neće se sećati. Bar ne većine toga. Ali ipak se to sve računa. Jer će pamtiti kako su se s nama osećali. I zato što ćemo sve to pamtiti on i ja.
Jednog dana u budućnosti,
Kad se otvore ulazna vrata i naš sin uđe vodeći devojku za ruku, setićemo se na trenutak ovih dana, kada smo mu bili važni samo mi – tata, seka i mama. I znaćemo da je to kako smo se prema njemu ponašali obojilo platno njegovog odnosa u svakoj novoj vezi koju bude ostvario.
I kad naša tinejdžerka potrči uz stepenice ljutito, tvrdeći da je „u ovoj kući niko ne razume“, setićemo se da sve što je bilo potrebno da se smiri kad je imala pet godina, jeste jedan poljubac, jedan zagrljaj i nekoliko utešnih reči od nas. I možda se ona toga i neće sećati, ali nevidljivim putevima te reči i ti osećaji ostaće u njoj i vratiće im se i kad bude imala 15.
I setićemo se, kad budemo birali nove trpezarijske stolice, da one sad baš mogu da budu one bež koje su nam se uvek sviđale, jer ne moramo brinuti da će ih prljave ručice upropastiti. A istovremeno, tako ću želeti da moram opet da biram one neudobne, drvene.
I dok ih budemo gledali kako sa svojom decom odlaze u parkić, znaćemo da je svaki dan koji smo proveli u igri, svaki trenutak kada smo ih obasipali ljubavlju, oblikovao njihov put koji su birali u želji da i sami budu dobri roditelji svojoj deci.
A kada ti i ja budemo ponovo nekom plažom šetali sami, i osećali vreo pesak pod nogama, setićemo se kako su nekad oni šetali tim peskom kraj nas i kako tada nismo uopšte pomišljali da će ti dani trajati tako kratko. A sada su, već, davno prošli.
Sećaću se.
I ispričaću im, da se i oni sete.
Da je trenutak u kom sam uz sebe držala malo, tek rođeno biće od jedva malo više od tri kilograma, osećaj koji prevazilazi sve što sam ikada mislila da je moguće.
Da sam držala njihove ruke sve dok se sami nisu pustili i krenuli. Na neku svoju stranu. Prema svetu.
Da sam zaustavljala dah svaki put kad bi ih tata bacio u vazduh i čekao da mu opet padnu u naručje, dok su se smejali najiskrenijim dečjim smehom.
Da sam držala bebu i dojila je, dok sam seki čitala priču za laku noć.
Da sam se jako, najviše mučila da zadržim suze na svakoj školskoj priredbi.
I možda će oni reći: „Mi smo to sve zaboravili.“
Ali ja nisam.
Jer sve ono i čega se ne sećate, načinilo vas je onim što danas jeste.
I gde god da ste, mala moja deco, ako se nađete u vazduhu, a niste sigurni da umete da padnete, pozovite nas.
Tata zna da vas uhvati.
Sećate se?