Када би хтели да ме уплаше, говорили су ми да ћу, ако не будем учила школу, завршити као Мијо

Foto: Pixabay

Кад сам била мала, био је један Мијо што је копао по контејнерима. Радио је то углавном ноћу, када га нико не види. Често се дешавало да чујемо чангарање испод прозора. Имао је Мијо и некаква колица у која је трпао све – од старих новина, преко амбалаже сваке врсте па до каквог старог капута или чизама које више никоме нису биле потребне.

Када би хтели да ме уплаше, говорили су ми да ћу, ако не будем учила школу, завршити као Мијо. Сваки пут кад би ме послали да бацим ђубре, плашила сам се да ће Мијо искочити однекуд у потрази за флашом, конзервом или каквом другом “драгоценошћу“. Било ми је тешко да схватим шта то једног човека може да натера да гурне руку у контејнер. Мијо је болестан, говорили су. У главу болестан. Аха, па добро, то онда има смисла. Болесни у главу свашта раде.

Данас, кад Мијо преврће контејнере на неким вишим етажама, све више људи креће Мијиним стопама. И нису то увек неки одрпани алкоси, нити некакви ликови с друштвене маргине. Све чешће виђам обичне људе, људе којима је живот поделио лоше карте, људе који немају избора него да преживљавају од онога што ми бацамо. Људе од којих ми, бића из више касте, ето, помало и зазиремо.

Кренем тако пре неки дан кући. Паркирам, изађем из аута. Видим – човек од својих седамдесетак година – преврће ли преврће. У по бела дана. У кеси која му виси на лакту – окрајак хлеба, два кромпира, пола поморанџе… Сетим се Мије. Помислим – шта све има у контејнеру…? Шта све свет баца? Помислим – каквог ли је укуса хлеб помешан са… свим гадостима које можете да замислите. И баците.

Станем. Спустим торбу. Извадим из новчаника неки динар и кренем ка контејнеру. Чекам да дигне главу, да нам се погледи сретну. Гледа ме један тренутак и тај поглед траје као вечност. Грч му је на лицу, као да покушава да се присети одакле ме зна. Ко сам? Шта сам? Зашто стојим ту? Можда се спрдам? Можда ћу га снимити, објавити тамо негде… Молим вас, кажем и пружам руку…

– Молим вас, немојте погрешно да ме разумете, не желим да вас увредим, али… кад вас молим, узмите.

Он застаје. Ставља руке на прса. И те руке, и та прса и тај сиви џемпер на ве изрез – видели су и боље дане.

– Таман посла. Не треба мени.

– Знам да вам не треба, али узмите, учините ми.

– Молим вас, немојте… Како ћу… имам ја овде свега… показује у кесу.

Натежемо се, свако са своје стране. Не одустајем.

– Немојте да се јуримо сад овде, говорим.

Спушта поглед.

– Не треба мени, говори. Имам ја моју живину, имам и козицу, свињу, ту живим, близу… ово за њих носим, рече и подиже кесу. Заувар је… Али, жао ми… Знате, жао ми једне ствари… Сам сам. Немам с ким да проговорим… ако ме разумете. Свако се данас о себи забавио. Нико никог не гледа, сви само некуд тучу… поваздан… Остаје Србија без човека… ако ме разумете. Прођу, баце, зафрљаче, иду даље… Смркнути. Никог да видиш да се насмеје, нико да проговори. Није мени због мене, ал’ шта нас сутра чека… Ја немам децу, али ви… Разумете о чему вам причам? Знам ја да причам неповезано, али…

– Све је у реду, говорим.

Покушавам да повежем неповезано. Да подржим своју руку на његовој секунд дуже него што је потребно да се неком нешто да. И питам се… Колико снаге и храбрости је потребно да се крене? При здравој памети, од једног до другог контејнера. Да се завуче рука. До лакта. До рамена. Колико снаге је потребно да се заборави понос? Колика то глад мора да буде па да те натера да поједеш нешто… било шта одатле, где је све на камари? Да ти не буде непријатно, да не мислиш да ће баш туда, баш тада – проћи неко ко те зна. Не ноћу. Не кад никог нема. Него баш сада. Када ти постане свеједно? Шта си био пре него што си постао ништа? С ким живиш? Где живиш? Када те је последњи пут неко загрлио? Да ли постоји нека справа која мери понижење? Да постоји, до сад би већ експлодирала.

И где се сакрије то људско достојанство, да ли се чува у некој непромочивој кутијици, и на највишој полици чека нека боља времена? И када човека престане да буде стид? Не мислим на његов стид. Мислим на наш, нас који “поваздан некуд тучемо“ – јер смо у тој борби за сопствени живот, дозволили да нам нација преживљава на депонији. И не остаје Србија без човека. Само га некада треба потражити.

Можда баш поред контејнера.

Текст: Даниела Бакић