Kad sam bila mala, bio je jedan Mijo što je kopao po kontejnerima. Radio je to uglavnom noću, kada ga niko ne vidi. Često se dešavalo da čujemo čangaranje ispod prozora. Imao je Mijo i nekakva kolica u koja je trpao sve – od starih novina, preko ambalaže svake vrste pa do kakvog starog kaputa ili čizama koje više nikome nisu bile potrebne.
Kada bi hteli da me uplaše, govorili su mi da ću, ako ne budem učila školu, završiti kao Mijo. Svaki put kad bi me poslali da bacim đubre, plašila sam se da će Mijo iskočiti odnekud u potrazi za flašom, konzervom ili kakvom drugom “dragocenošću“. Bilo mi je teško da shvatim šta to jednog čoveka može da natera da gurne ruku u kontejner. Mijo je bolestan, govorili su. U glavu bolestan. Aha, pa dobro, to onda ima smisla. Bolesni u glavu svašta rade.
Danas, kad Mijo prevrće kontejnere na nekim višim etažama, sve više ljudi kreće Mijinim stopama. I nisu to uvek neki odrpani alkosi, niti nekakvi likovi s društvene margine. Sve češće viđam obične ljude, ljude kojima je život podelio loše karte, ljude koji nemaju izbora nego da preživljavaju od onoga što mi bacamo. Ljude od kojih mi, bića iz više kaste, eto, pomalo i zaziremo.
Krenem tako pre neki dan kući. Parkiram, izađem iz auta. Vidim – čovek od svojih sedamdesetak godina – prevrće li prevrće. U po bela dana. U kesi koja mu visi na laktu – okrajak hleba, dva krompira, pola pomorandže… Setim se Mije. Pomislim – šta sve ima u kontejneru…? Šta sve svet baca? Pomislim – kakvog li je ukusa hleb pomešan sa… svim gadostima koje možete da zamislite. I bacite.
Stanem. Spustim torbu. Izvadim iz novčanika neki dinar i krenem ka kontejneru. Čekam da digne glavu, da nam se pogledi sretnu. Gleda me jedan trenutak i taj pogled traje kao večnost. Grč mu je na licu, kao da pokušava da se priseti odakle me zna. Ko sam? Šta sam? Zašto stojim tu? Možda se sprdam? Možda ću ga snimiti, objaviti tamo negde… Molim vas, kažem i pružam ruku…
– Molim vas, nemojte pogrešno da me razumete, ne želim da vas uvredim, ali… kad vas molim, uzmite.
On zastaje. Stavlja ruke na prsa. I te ruke, i ta prsa i taj sivi džemper na ve izrez – videli su i bolje dane.
– Taman posla. Ne treba meni.
– Znam da vam ne treba, ali uzmite, učinite mi.
– Molim vas, nemojte… Kako ću… imam ja ovde svega… pokazuje u kesu.
Natežemo se, svako sa svoje strane. Ne odustajem.
– Nemojte da se jurimo sad ovde, govorim.
Spušta pogled.
– Ne treba meni, govori. Imam ja moju živinu, imam i kozicu, svinju, tu živim, blizu… ovo za njih nosim, reče i podiže kesu. Zauvar je… Ali, žao mi… Znate, žao mi jedne stvari… Sam sam. Nemam s kim da progovorim… ako me razumete. Svako se danas o sebi zabavio. Niko nikog ne gleda, svi samo nekud tuču… povazdan… Ostaje Srbija bez čoveka… ako me razumete. Prođu, bace, zafrljače, idu dalje… Smrknuti. Nikog da vidiš da se nasmeje, niko da progovori. Nije meni zbog mene, al’ šta nas sutra čeka… Ja nemam decu, ali vi… Razumete o čemu vam pričam? Znam ja da pričam nepovezano, ali…
– Sve je u redu, govorim.
Pokušavam da povežem nepovezano. Da podržim svoju ruku na njegovoj sekund duže nego što je potrebno da se nekom nešto da. I pitam se… Koliko snage i hrabrosti je potrebno da se krene? Pri zdravoj pameti, od jednog do drugog kontejnera. Da se zavuče ruka. Do lakta. Do ramena. Koliko snage je potrebno da se zaboravi ponos? Kolika to glad mora da bude pa da te natera da pojedeš nešto… bilo šta odatle, gde je sve na kamari? Da ti ne bude neprijatno, da ne misliš da će baš tuda, baš tada – proći neko ko te zna. Ne noću. Ne kad nikog nema. Nego baš sada. Kada ti postane svejedno? Šta si bio pre nego što si postao ništa? S kim živiš? Gde živiš? Kada te je poslednji put neko zagrlio? Da li postoji neka sprava koja meri poniženje? Da postoji, do sad bi već eksplodirala.
I gde se sakrije to ljudsko dostojanstvo, da li se čuva u nekoj nepromočivoj kutijici, i na najvišoj polici čeka neka bolja vremena? I kada čoveka prestane da bude stid? Ne mislim na njegov stid. Mislim na naš, nas koji “povazdan nekud tučemo“ – jer smo u toj borbi za sopstveni život, dozvolili da nam nacija preživljava na deponiji. I ne ostaje Srbija bez čoveka. Samo ga nekada treba potražiti.
Možda baš pored kontejnera.
Tekst: Daniela Bakić