Психологија кашњења – шта се крије у подсвести оних који вечито касне?

Да ли спадате у оне људе који вечито касне или у оне који увек на договорени састанак стижу први? Наравно, нико вам неће замерити ако тек понекад закасните, па чак ни ако вам се то често дешава али то кашњење не прелази пет минута. Али, шта је с људима који готово никад не стижу на време? Шта за њих значи договор? И, ако спадате у оне који увек негде касне, да ли сте некад размишљали о томе како се осећају они који морају да вас чекају, изнова и изнова?

Логично је да буду изнервирани јер кашњење других људи одаје, пре свега, недостатак поштовања и обзира према онима који чекају. Осим ако сте се појавили са баш добрим изговором за кашњење који је, по могућству, ван ваше контроле (нпр. ударили сте ауто успут), кашњење шаље поруку: „Моје време је вредније од твог“, односно: „Ја сам важнији од тебе.“

Нарочито је непристојно каснити на формалне и важне догађаје попут венчања или сахрана или на оне који подразумевају одређени прецизан распоред дешавања. Што, наравно, не значи да је у реду константно каснити на кафу са друштвом.

Психологија кашњења

Кашњење вређа друге, али такође и подрива интегритет особе која касни јер заправо може бити знак мањка интелигенције, вештине планирања, снаге воље или емпатије. Рецимо, лако се може догодити да особе које касне заправо не умеју да поставе своје циљеве у неке временске оквире, па тако претрпају свој распоред или чак потцене време које им је потребно да стигну на неко место.

Али, поред овог једноставног, постоје и неки скривени, а врло чести разлози због којих људи касне. Неки од њих укључују контролу беса и агресију, а други самозаваравање.

Хајде да кренемо од самозаваравања

Као што смо рекли, кашњењем, нарочито ако се често понавља, шаљете поруку оном ко чека: „Ја сам важнији од тебе.“

Наравно, онај ко касни може покушати ту поруку подсвесно да пошаље иако она није истинита. Нарочито ако није истинита. Стога, особа која касни се врло често заправо осећа инфериорно у односу на друге, а кашњење користи као начин да се наметне у датој ситуацији, да привуче пажњу или чак преузме контролу над догађајима. Можда сте приметили да неки људи који често касне имају уједно и обичај да праве сцене, да се врло гласно изговарају, јављају свима редом, одмах зову конобара да их услужи. Није потребно рећи да је то покушај привлачења пажње и пасивна агресија.

Какве везе бес и агресија имају с кашњењем?

Особе које у себи имају скривени бес, а споља одају утисак готово претеране смирености, кашњење могу користити као пасивно средство за избацивање беса, било то свесно или несвесно. Кашњење је, у том смислу, отпор ка испуњавању неких разумних очекивања других људи. Као што му и само име каже, пасивна агресија је прикривен начин изражавања љутње који заправо не дозвољава да се стварни узрок незадовољства испољи и открије. А пошто се не открива, он се онда и не решава и проблем може само постати већи.

Важно је истаћи и то да кашњење није увек нездраво нити патолошко понашање. Понекад, а посебно ако се понавља са истим људима, то је ваша подсвест која вам говори да заправо уопште не желите да будете тамо.

Сваки пут када касните можете много да научите само ако себи поставите једно једноставно питање: „Због чега ја касним, тачно?“. Чак и ако је то „само зато што сте заузети“, запитајте се због чега сте тачно тако заузети, баш тада. Јер, често, кад негде не желимо да будемо, дајемо себи милион задатака и обавеза само да бисмо тај одлазак одложили.

Извор: Psyhology today