Научена беспомоћност је психолошки концепт и механизам. Јавља се када се особа континуирано излаже негативним, неконтролисаним ситуацијама или стресорима и престане да покушава да промени околности под којима се то дешава, чак и када је у ситуацији да то може. Опажање да не може да контролише ситуацију у којој се налази изазива пасивни одговор на штетну ситуацију, па особа, у суштини, научи да не може да избегне лоше ствари које ће јој се десити у будућности и верује да је живот ван њене контроле.
У експерименту на псима у кавезу, рађеном 60-их година, психолози су показали да када се пси континуирано излажу понављаним електрошковима који су ван њихове контроле, настављају да се уздржавају од било какве радње чак и када могу да их избегну: не напуштају кавез чак и када су врата широм отворена.
Како се то може „превести“ на људе?
Када се особа нађе у некој ситуацији, било да је добра или лоша, запита се зашто се то дешава. Одговор који даје себи у складу је са личним вредносним системом, па он може бити оптимистичан или песимистичан и тај одговор на негативне догађаје тежи да прерасте у уобичајени начин понашања и у другим ситуацијама. На пример, уколико се десе негативни догађаји, а особа мисли да је узрок сталан и дуготрајан (а не привремен), биће подстакнута да осећа хроничну беспомоћност. Уколико сматра да је искључиво сама одговорна за све што јој се дешава, увериће себе да није вредна и имати лошу слику о себи, самим тим неће ни покушавати да оде из лошег односа или промени нешто у свом животу.
Научена беспомоћност у односима
Феномен научене беспомоћности помогао је истраживачима да одговоре на питања као што су зашто они који су злостављани не говоре другима, не покушавају да добију помоћ или напусте односе. Често у насилним везама злостављачи подвргавају своје жртве сталном злостављању како би их аклиматизовали на злостављање и научили их да немају контролу над ситуацијом. Насилници, као резултат, задржавају потпуну контролу, а жртве „науче“ да су беспомоћне у тим околностима и заиста верују да је њихов живот ван њихове контроле.
Научена беспомоћност код ученика
Научена беспомоћност код ученика, такође, ствара циклус у коме они који осећају да нису у стању да успеју неће уложити напор и труд да савладају градиво, што, заузврат, смањује њихове шансе за успех, па доводи до још мање мотивације и труда. Овај циклус може кулминирати тако што ученик нема скоро никакву мотивацију да научи предмет и нема компетенције, што може довести до генерализованог осећаја беспомоћности у коме више нема веру у своју способност и мотивацију да научи било који предмет у школи.
Да ли постоје решење за научену беспомоћност?
Како наћи „врата“ за излазак из „кавеза“ беспомоћности?
Научена беспомоћност пружа објашњење за људска понашања која би иначе могла изгледати чудно или контрапродуктивно, а разумевање научене беспомоћности пружа путеве за уклањање или смањење њених негативних утицаја – од тога се можемо одучити. Често психотерапеути лече научену беспомоћност истражујући порекло тог безнађа, замењујући стара и штетна веровања новијим, здравијим и развијајући исцељујући осећај самосаосећања. Улагање напора за преузимање одговорности са своје поступке, мисли и осећања, чак и када делује безнадежно и застрашујуће је кључ. Научена нада, уместо научене беспомоћности, сугерише да оснажујућа искуства – она која пружају прилике за учење вештина и развију осећај контроле – могу помоћи појединцима да ограниче исцрпљујуће и научене ефекте беспомоћности баријера у свом свакодневном животу. Људи се могу супротставити наученој беспомоћности тако што ће практиковати независност од малих ногу и неговањем отпорности, самопоштовања и самосаосећања.
Аутор: Др Тања Милошевић, педијатар