Неформално тржиште приватних часова за основце и средњошколце у Србији вреди отприлике око 110 милиона евра годишње, најмање 30% укупних плата наставног особља у школама. Надлежни просветни органи не желе да објасне зашто толеришу овај паралелни систем образовања „на црно“, пише портал Бизнис и финансије. Одговор дају истраживања у Европи, која показују да за разлику од западних земаља, где су приватни часови део легалног тржишта, у посткомунистичким земљама они су прећутно постали начин да наставници са малим зарадама поправе свој статус.
Оглашавање приватних часова у Србији, од деведесетих година прошлог века када је било више штрајкова и несташица струје него наставе, па до данас када учимо онлајн, попримило је толике размере да се огласи за часове могу наћи и на сајту Купујем-продајем. Активни професори, професори у пензији, професори без посла, стручњаци разних фела, па чак и студенти, све су то предавачи који се на неформалном тржишту образовања у Србији појављују као сламка спаса за ђаке којима треба помоћ у учењу.
С друге стране, „купци“ оваквих услуга су све млађег узраста, јер се са приватним часовима почиње већ током припреме деце за полазак у основну школу. Учи се све, математика, српски, страни језици, природне науке…
Приватни часови су најјефтинији у мањим градовима и на селу, где се крећу од 400 до 800 динара, негде до 1200 динара. Што је већа средина и просечна зарада, то су веће и цене за овакве услуге. Али, без обзира на разлике, начин плаћања је исти – новац се даје на руке. То значи да овај вид додатног образовања функционише као неформално тржиште, за које нема званичне евиденције.
Квантитет не даје квалитет
Ако државна каса остаје празна, да ли су захваљујући експанзији приватне наставе макар ђачке главе пуније? Стиче се утисак да она не чини ђаке компетентнијим и самосталнијим, кажу за Б&Ф на Педагошком факултету у Сомбору, где се образују будући учитељи.
„Запажамо да ниво знања опада из године у годину код већине новоуписних студената. Зато смо приморани да у својим предавањима полазимо од основних знања. Ту мислим на фундаментална знања из основне школе, која се некако у току школовања изгубе“, наводи др Гордана Козодеровић, професорка биолошких предмета и методике природних наука на Педагошком факултету у Сомбору. Она истиче да нове генерације студената нису у стању да повезују чињенице и феномене из свакодневног живота, да критички размишљају, формирају сопствене ставове засноване на аргументима, нити исказују креативност.
Разлике међу садашњим и студентима од пре петнаестак година примећује и др Дејан Молнар, професор на Економском факултету у Београду. „Пажња студената је данас краћа, а уочавам да су усмеренији на конкретна и применљива знања и вештине. Навикли су на доступност различитих информација и оријентисани су на дигиталне технологије, садржаје и начине комуникације. Приметно је, такође, да када год могу бирају писмени начин полагања испита, уместо усменог, који је раније био доминантан. Мој је утисак да често не праве јасну разлику између знања и информисаности“, оцењује Молнар.
Приватне часове у Србији похађа око 205.000 ученика
На питање како проценити тржиште приватних часова основаца и средњошколаца, с обзиром да нема званичних података, Молнар каже да је то могуће али уз низ претпоставки. Он је за Б&Ф извео рачуницу о вредности тржишта приватних часова за основце и средњошколце у Србији, по којој око 35,4% ђака похађа приватне часове. У рачун је ушао број наставника, њихово радно време и зараде, просечна цена приватног часа од 10 евра и укупан број ученика у редовним школама (државним и приватним), који је у прошлој школској години износио 500.514 ђака у основној и 225.423 у средњој школи.
„Претпоставимо, најпре, да неку врсту приватних часова похађа 5% ђака нижих разреда, сваки трећи ученик виших разреда основне школе и сваки други средњошколац. Овако процењен број ученика који иду на ове неформалне едукације износи око 205.000 ученика“, наводи наш саговорник.
Додатне претпоставке су да се услуге приватних часова користе само у току трајања школске године, девет месеци годишње, да просечан ђак на месечном нивоу укупно шест пута иде на часове и да један час у просеку кошта 10 евра. „На бази ове логике се може прерачунати да би тржиште приватних часова у Србији могло да вреди отприлике око 110 милиона евра на годишњем нивоу. Наиме, толико новца би према овој рачуници грађани Србије могли да издвајају за додатно образовање своје деце изван формалног школског система“, процењује Молнар.
Професор овој калкулацији додаје податак да је са основцима у Србији прошле године радило укупно 52.389 наставника, од чега је ангажованих са пуним радним временом било 31.429, што је 60% од укупног броја. Такође, са средњошколцима је радило 30.311 наставника, од чега са пуним радним временом 14.417 или 47,6%. Када се упореди број ученика и професора, долази се до бројке од 16 ђака на једног наставника са пуним радним временом у основној школи и 15,6 ђака на једног наставника у средњој школи.
„Зарад боље представе о величини овог посла, вредност неформалног тржишта приватних часова можемо упоредити са укупним годишњим фондом зарада наставног особља које ради у основним и средњим школама са пуним радним временом. Током 12 месеци за ових око 46.000 наставника се издвоји приближно 375 милиона евра, ако узмемо да је просечна нето зарада за 2023. годину у сектору образовања била око 80.000 динара месечно. Може се закључити да је тржиште такозваних приватних часова прилично обимно, достиже 30% од укупних плата наставног особља у школама, мада је по свој прилици и веће од изнетих процена“, закључује Молнар.
Министарство просвете и надлежна инспекција нису одговорили на питања Б&Ф-а да ли имају податке о тржишту приватних часова у Србији, колико је ова врста паралелног образовања у складу са прописаним школским програмима и зашто се толерише овакав рад „на црно“. Одговоре нисмо добили ни од из Завода за вредновање квалитета образовања о томе какав је став струке према тржишту приватних часова и колико ова врста наставе утиче на квалитет образовања младих.
Цео текст: Бизнис и Финансије