Утисак да са сваком новом генерацијом као по правилу долази и све мање интересовање за „писану реч“ потврдило је и најновије истраживање независне добротворне организације „National Literacy Trust“ објављено крајем октобра. У тој студији наводи се да је током 2024. забележен најмањи број деце и младих који су навели да уживају у читању још од 2005. године, када је организација почела да спроводи своја истраживања, пише НИН.
Према налазима истраживања, само једно од троје деце и младих узраста од осам до осамнаест година изјавило је да ужива у читању у слободно време током 2024. године, што је свега 34,4 одсто укупног узорка, што представља пад од 8,8 процентних поена у последњој години.
У исто време, само једно од петоро младих истог узраста навело је да свакодневно чита нешто у слободно време у 2024. години, што организација истиче као најнижи ниво учесталости читања забележен од 2005. године.
И према речима психолошкиње Бранке Тишме, деца млађег узраста све ређе читају књиге, будући да им пажњу окупирају други садржаји.
„Култура читања се значајно мање негује него што је то раније био случај. Деци пажњу скрећу разне друштвене мреже којима се прикључују, као и кратки текстови. Књиге су за њих мало напорне и ‘смор’, како често умеју да кажу. Нису заинтересовани за ту врсту размишљања, за дугачке реченице, памћење, разговоре о тим темама. Бржи видови комуникације и размене информација су им много ближи и чешће их користе“, наводи Тишма за НИН.
Она напомиње да се деци све мање читају бајке и приче пред спавање, те да је и у школи оно постало тек још једна „тешка ђачка обавеза“.
„Све мање им читамо, мање купујемо сликовнице, бајке. Можда негде у најранијем узрасту кад су бебе и кад родитељи прате неке инструкције или савете које дају стручњаци. Већ касније се тај део читања и слушања изгуби, ваљда у брзом начину живљења. Јер, колико је важно читање, толико је важно и слушање и да мозак прихвата, да памтимо и препричавамо. Некад су се деца играла онога што су слушала или што им је неко читао, кроз игру улога и друге, чега је такође данас све мање. Неки други садржаји су сада ушли у њихову игру, док се она постепено губи као феномен“, објашњава саговорница београдског листа.
Тишма додаје да деца доста навика понесу од малих ногу, те да је улога родитеља кључна, као и других одраслих особа које пре свега посредно, али и непосредно могу имати утицаја на то како ће доживљавати писану реч.
С друге стране, Тишма каже да није реткост да млади људи касније крену са читањем литературе коју су пропустили у ранијем добу.
Како у разговору за НИН наводи професор српског језика и књижевности у једној београдској гимназији Марко Никодијевић, разлика у заинтересованости младих за читање данас, у односу на неке раније генерације, јесте приметна и на њу је утицало више фактора.
„Најочигледнији разлог су дигиталне технологије, које с једне стране окупирају добар део пажње деце, док су с друге оријентисане на давање инстант задовољења корисницима. То онда деци драматично отежава да одрже пажњу и да се посвете било чему, а посебно нечему захтевнијем као што је читање или учење, на један дужи временски период. Али то је само један од разлога. Други разлог, такође веома значајан, можда и пресуднији, је то што се у друштву најчешће са омаловажавањем говори о било каквој активности која не доноси неку конкретну корист. То је опет општи став који се не односи само на наше друштво. Став је да оно што се чини без јасног интереса, не треба ни чинити. А сама природа уметности, па и књижевности, наравно, јесте таква да захтева безинтересно проучавање и посматрање. Посвећеност само материјалној добити је велики проблем. Без читања, без дивљења уметности, без тражења склада у природи, у самоме себи, не развија се осећај за лепо, за добро, за правду. Остаје само борба за голи живот, јер се сматра да ако нешто не може да се употреби, онда и не вреди“, објашњава Никодијевић.
Цео текст НИН-а о томе колико млади (не) читају можете прочитати ОВДЕ.