Моја баба била је једна жена на свом месту. Кроз њену кућу продефиловало је људи колико и кроз Холидеј Ин за време Олимпијаде у Сарајеву. Да је имала књигу утисака, верујем да би многи уписали како је вредна и педантна. Чак и путници намерници које би случај нанео у глуво доба, могли су да посведоче како је код ње увек све како треба и како Бог заповеда. Једном речју – баба је била уредна. У преводу – слаба са живцима и помало терс. У преводу превода – нама, деци, је било дозвољено само да дишемо у тој кући. И то полако, да не пореметимо то што Бог заповеда.
А њен је Бог заповедао свашта. Од гланцања есцајга пред сваки ручак, преко препирања тањира за сваки случај, да није нешто упало, откувавања на деведесет свега што је имало макар и само трагове беле боје по себи, ређања шољица у витрини тако да им дршчице буду окренуте у десно, чешљања реса на тепиху, изношења шатулице са слатким од дуња пред сваког ко се ухвати за капију, па таман и само да нешто пита, неустајања од стола док се не омаже тањир, идења у кревет после другог дневника, неврћења у том истом кревету да се не откријеш, јер ако се откријеш – “назепшћеш, а ако назебеш, можеш и да се прехладиш, а прехлада очас посла оде на плућа, а плућа нису мала ствар, а она, поред свег посла нема још и времена да нас лечи и вода по докторима, и ако овог часа не заспете, има да нас спакујем на први аутобус и…“… И тако даље и тако редом. Строгоћа једна строга, ето.
Додуше, у оно време било је некако нормално да бабе буду строге и да деца слушају шта им се каже, па нам бабина челична дисциплина и није падала тешко. Тамо где дисциплина није помагала, прахер или неки врбов прут којим би нас вијала по дворишту би учинили своје. Захваљујући томе, распуст је често личио на усвајање низа казненопоправних мера, јер ако нас баба не доведе у ред – ко ће…?
А бабин ред је подразумевао, под број један – да се пред кућом се изувало и ниси могао да улазиш обувен ни под разно. Под број два, знало се како се седи за столом. Нисмо махали кашикама, нисмо мрвили, нисмо се цуцали на столицама ни, далеко било, гађали грашком и правили лоптице од средине хлеба – као сва нормална деца. Нисмо ништа. Осим што смо развили једну дозу бабофобије, у оно време познатије као “поштовање према старијима“.
Баба је посебну наклоност гајила према крутим белим столњацима од дамаста, и ако си хтео да је пре времена отераш у гроб, требало је само да проспеш кап чорбе или нечег другог масног, по потреби, црвенкастог. Трчања по кући било није јер је увек неко одмарао, а у том трку могао си лако да се заврзеш о тепих, паднеш, разбијеш главу и завршиш у болници с потресом мозга и велико је питање шта би после с тобом било.
Поред гвоздене дисциплине, баба је врло посвећено узгајала приче с несрећним крајем, и увек је имала савршен тајминг да нам пласира понеку. “Немој да скачеш с том јабуком, загрцнућеш се, знаш ли да је од Надине комшинке сестра, па њена јетрва тако изгубила дете – удавило се од јабуке…“ “Немој да ми се вртиш око шерпе, јесам ја теби причала како је, кад смо живели у Чачку, мајка просула цео лонац вреле воде на дете, ништа остало од њега није, сирото, обогаљила га…“ И све тако редом.
Ипак, најтеже од свега ми је падала јамболија. То је била једна обична јамболија која је прекривала отоман у кујни. Да се разумемо, није била ништа посебно, није ту било некаквих племенитих влакана, камиље длаке ни чуда каква смо виђали по богатијим кућама. Била је то обична синтетика неке неодређене браон боје која је у мени будила гађење, неретко и страх. Међутим, баба је особито волела и често је називала мојом врсницом, будући да је купљена баш у време кад сам се ја родила. На јамболију се из неког, опет само баби знаног разлога није смело сести, а камоли лећи или скакати по њој. Јер јамболија је била украс куће, пазарен давне седамдесет и неке у Солиду. Нудили смо се ми после да јој купимо нову, али баба се није дала. “Док сам жива, не дирајте, после кад умрем – рад’те шта вам је воља.“
Страх од јамболије имали смо сви. Мој отац, ја, остала многобројна родбина, касније моје потомство. Мислила сам да ће временом омекшати, али није. Мислила сам да ће се можда откравити, подетињити, пустити дизгине – онако како то чине људи кад зађу у дубоку старост. Није. Никада није. До последњег дана – баба је знала шта је ред. А ми смо знали да се бабин ред мора поштовати и тачка.
Од седамдесет и неке прошло је ихахај година, бабе нема већ неко време, али јамболија и даље стоји. За моју врсницу – добро се држи. Можда и боље од мене. Кад одемо на село, седам на њу некако бојажљиво, само што јој се не извињавам. Могла сам да купим бар две такве нове. Нисам. Могла сам да је бацим. Нисам ни то. Откако је баба умрла, опрали смо је три пута. Можда четири. Онај велики бели столњак више није тако велики. А ни тако бео. А ни тако уштиркан и крут. Хекларија скупља прашину. У тањирима се, док нас нема, накупи свашта.
Понекад, кад сањам бабу, пожелим да јој кажем да не брине. Да смо сви добро. Да нико није завршио ошурен, угушен, ни с потресом мозга. Да попару, због ње, не једем већ годинама. Да слатко од дуња чувам за посебне прилике и посебне људе. Да се њена педантерија баш и није примила код мене. Да не гланцам кашике. Да не штиркам хеклерај. Да се по мојој кући трчи, саплиће, пада и устаје. Да ћале има обичај да задрема поподне, и то баш на оној њеној јамболији и да свет наставља да постоји и након тога. Да сада имамо куче које мало мало залута у предсобље. И даље од предсобља. И да га нико не псује због тога. Свашта пожелим да јој кажем, а понајвише то да ми је драго што у неким стварима, ето, нисам повукла на њу.
Јер код бабе је увек било све на свом месту.
Осим бабе.
Аутор: Даниела Бакић