Можда вам ово у наслову звучи претерано. Можда мислите како су жене у деценији за нама постале захтевне и како од мајчинства праве неку велику ствар, нешто што оно није. Можда верујете да би требало да следе пример својих бака и да ћутке прихватају сав терет родитељства, верујући да је то, не чак ни херојство, већ њихова дужност.
Али хајде да мало премотамо филм у прошлост…
Почев од средине прошлог века, маркетинг је био снажно фокусиран тако да створи културолошки идеал према ком је мајчинство подразумевало непрекидне жртве и служење другима. Код нас је то било апсолутно нормализовано, а на западу се тај став неговао и телевизијским рекламама у којима су мајке биле мршаве, лепе, уредне, често у кухињи са насмејаном дечицом. И наравно, све су саме постизале.
Никада и ни случајно није приказана уморна мајка којој неко помаже.
Њена испуњеност и задовољатво долазили су директно од тога што има прилику да својој породици служи и да испуњава потребе свих. Зато није необично што је депресија од тад у константном порасту, а лекови за умирење користе се готово као таблете против главобоље – на дневној бази и без устручавања.
Ово су чак и Ролингстоунси опевали у једној од својих песама, називајући те врсте лекова ”маминим малим помоћницима”.
Истовремено, у великим количинама младим мајкама на западу преписивани су амфетамини. Они су имали две сврхе: да помогну мамама да смршају након порођаја, али и да издрже све обавезе које имају на послу, код куће и око деце и породице. Дакле, не много другачије него данас, мајкама је друштво и тад наметало два циља – да поново буду физички привлачне као да се никад нису ни порађале и да стигну све, без ичије помоћи.
Међу првима је на ову тему проговорила Бети Фридан, која је написала револуционарну књигу о, како је она то назвала ”проблему без имена”. Говорила је о реалности са којом се суочавају мајке тог времена које је код нас дошло можда деценију касније. Имале су брак, кућу, посао, децу, све оно што друштво сматра да би требало да им буде довољно за ”идеалан живот”. Али биле су анксиозне, депресивне, саме.
У том периоду, када су жене постајале финансијски независне, али када се од њих очекивало да дају свој допринос породици у том погледу, очекивања на страни бриге о кући и породици нису се смањила. Напротив. Било је апсолутно непожељно и сматрало би се слабошћу ако би жена проговорила о томе да јој је тешко да истовремено буде запослена, домаћица, мајка, супруга. То се подразумевало, уз витак стас и широк осмех. Да прогутај осећања и наставе даље.
А шта су, у таквим домовима, деца могла да науче?
Девојчице су училе да примарна женска улога да брине о другима. Да су њене потребе, онда кад постане мајка и супруга, остављене и заборављене негде у прошлости, а да је жеља да се посвете каријери знак да су лоше мајке.
Дечаци у таквим домовима сведочили су животу у ком се од мајке очекује све – да пружа изнад својих могућности и да се због тога не жали. Тако су развијали нереална очекивања и став да љубав према породици за жену треба да буде остављање својих потреба у запећку.
А истина је, заправо, да добре мајке не занемарују себе.
Мајкама је, да би својој деци биле добре, неопходна емоционална подршка и партнер који носи део терета. Потребно је да она има своје страсти, жеље, хобије, а најважније, способност да пронађе своју срећу изван улоге мајке.
Испуњена мајка која може да каже кад јој је тешко и да стави понекад себе на прво место је мајка која прекида генерацијски циклус небриге о себи и чини велику услугу целој породици.
И још једна ствар коју не смемо да заборавимо. Наша деца нас гледају. Да би расла срећна, свесна важности коју у породици имају заједништво, солидарност и подела терета, она морају то од нас да науче. Тако да, кад посветите време себи, кад затражите помоћ, кад очекујете да део породичних дужности преузму остали укућани, сетите се – ви својој деци чините огромну услугу.