Када смо били мали, наши родитељи или старатељи су били за то одговорни да нас науче како да регулишемо емоције. На њима је било да нас умире када смо узнемирени или фрустрирани, да нас утеше када смо повређени, разочарани. Али ако наши родитељи нису имали способност или могућност да нас умире и утеше, тј. нису имали капацитет да регулишу наше емоције, ми смо остали нерегулисани, и вероватно смо развили различите начине да се изборимо са непријатним осећањима која су преплављивала наш млади организам.
Касније у животу, ови механизми могу утицати и на развој различитих поремећаја у функционисању нервног система, што је случај, рецимо, код дијагнозе као што је комплексни пост-трауматски стресни поремећај. Ова, такозвана неуроза, настаје управо када одрастамо у условима у којима недостаје емоционалне сигурности, која се формира из присног и осећајно негујућег односа родитељ-дете. Ако је тај однос из неког разлога нарушен, дете је остало само са преплављујућим, повређујућим искуствима, које у раном детињству није било способно да само “свари”, проради и интегрише у свој доживљај себе и света.
Није свако дете имало ту срећу да има родитеље који су били способни или присутни да пруже неопходне услове за здрави раст и развој емоционалних капацитета. Неки родитељи су били болесни, зависни, трауматизовани, одсутни на било који други начин или су и сами били нерегулисани. Одрастање са одраслим људима који немају развијене емоционалне способности може бити извор велике анксиозности и недостатка емоционалне сигурности за њихову децу која ће кроз живот покушати да компензују недостатке и избегну душевну бол која им је задата емоционалним занемаривањем.
Механизми одбране од емоција најчешћи код особа којима недостаје емоционална сигурност
Потискивање: Ово је механизам одбране којим особа потискује или потпуно игнорише своје непријатне или болне емоције. Уместо да се суочи са њима, особа их потискује дубоко у подсвест.
Пројекција: Овај механизам укључује пребацивање својих непожељних емоција, мисли или особина на друге људе. На пример, особа која се осећа несигурно може пројектовати своју несигурност на друге људе оптужујући их да су несигурни.
Рационализација: То је процес којим особа оправдава своје поступке или осећаје рационализујући их на начин који их чини прихватљивим или мање болним. На пример, особа која није успела у нечему може рећи да то није ни желела или да то није било важно.
Вербализација: Ово је механизам одбране којим особа превише вербализује своје осећаје или мисли, како би их удаљила од себе или како би их поделила са другима на начин који чини да се осећа мање емоционално погођено.
Сублимација: Овај механизам укључује преусмеравање негативних или непријатних емоција у продуктивне или социјално прихватљиве активности. На пример, особа која осећа бес може каналисати тај бес у интензивну физичку активност попут трчања или бављења спортом.
Регресија: То је механизам одбране којим се особа повлачи на претходни, мање зрео ниво емоционалног понашања када се суочи са стресом или конфликтом. На пример, одрасла особа може почети да се понаша као дете када се осећа преплављено или несигурно.
Негирање: Овај механизам одбране укључује одбијање да се прихвати стварност или непријатне чињенице. Особа може потпуно игнорисати или негирати своје емоције или ситуацију која их изазива.
Искључивање: То је механизам одбране којим особа избегава ситуације, људе или догађаје који изазивају непријатне емоције. На пример, особа која се осећа анксиозно може избегавати ситуације које изазивају анксиозност.
Важно је напоменути да сви људи користе неке или чак све наведене механизме у већој или мањој мери, укључујући и особе које су имале одлично детињство и развиле здраве емоционалне компетенције.
Сваком се деси да понекад подетињи због нечега што га је избацило из такта или да одбије да прихвати неки део стварности. Врло је људски искористити одбрамбени механизам с времена на време.
Механизми одбране углавном су невидљиви или аутоматски, и ако их често користимо као начин да се заштитимо од емоционалне боли или стреса, дугорочно гледано, ми спречавамо себе да се суочимо са својим стварним осећањима и изазовима.
Ако имамо тенденцију да „бежимо“ од емоција, то је највероватније зато што нам је смањен капацитет да их осетимо кроз телесне сензације, ментално дешифрујемо и интегришемо у наше искуство. Ова констатација нас враћа на поенту са почетка овог чланка, а она гласи, капацитет за обраду емоција и регулацију нервног система развијамо кроз блискост (афективну везаност) са родитељима или старатељима.
Ако нешто зафали у блискости са родитељима и тај недостатак не успемо да надоместимо такозваним емоционално корективним искуствима, остаћемо „нерегулисани“ и постаћемо анксиозни, забринути, нервозни, љути, разочарани људи.
Како се отворити за осећања и створити услове за емоционално корективна искуства?
Први корак је постати свестан својих механизама одбране и препознати када их користите. Потом је важно истражити разлоге због којих се ти механизми јављају и како су се развили током времена.
Након тога, кључно је радити на прихватању својих емоција и искреност према себи. То укључује прихватање својих осећања без осуде или потискивања. Кроз дубинско разумевање својих емоција, можете постепено развити нове стратегије суочавања које су здравије и продуктивније.
Важно је запамтити да је промена процес који захтева време и труд, али је могућа. Помоћ терапеута или подршка од пријатеља и породице такође може бити од велике помоћи у овом процесу. Кроз рад на себи и развој емоционалне интелигенције, можемо створити здравије и задовољније односе како са собом, тако и са другима.
Аутор: Соња Велић, психолог
Извор: Лекари душе