Kada smo bili mali, naši roditelji ili staratelji su bili za to odgovorni da nas nauče kako da regulišemo emocije. Na njima je bilo da nas umire kada smo uznemireni ili frustrirani, da nas uteše kada smo povređeni, razočarani. Ali ako naši roditelji nisu imali sposobnost ili mogućnost da nas umire i uteše, tj. nisu imali kapacitet da regulišu naše emocije, mi smo ostali neregulisani, i verovatno smo razvili različite načine da se izborimo sa neprijatnim osećanjima koja su preplavljivala naš mladi organizam.
Kasnije u životu, ovi mehanizmi mogu uticati i na razvoj različitih poremećaja u funkcionisanju nervnog sistema, što je slučaj, recimo, kod dijagnoze kao što je kompleksni post-traumatski stresni poremećaj. Ova, takozvana neuroza, nastaje upravo kada odrastamo u uslovima u kojima nedostaje emocionalne sigurnosti, koja se formira iz prisnog i osećajno negujućeg odnosa roditelj-dete. Ako je taj odnos iz nekog razloga narušen, dete je ostalo samo sa preplavljujućim, povređujućim iskustvima, koje u ranom detinjstvu nije bilo sposobno da samo “svari”, proradi i integriše u svoj doživljaj sebe i sveta.
Nije svako dete imalo tu sreću da ima roditelje koji su bili sposobni ili prisutni da pruže neophodne uslove za zdravi rast i razvoj emocionalnih kapaciteta. Neki roditelji su bili bolesni, zavisni, traumatizovani, odsutni na bilo koji drugi način ili su i sami bili neregulisani. Odrastanje sa odraslim ljudima koji nemaju razvijene emocionalne sposobnosti može biti izvor velike anksioznosti i nedostatka emocionalne sigurnosti za njihovu decu koja će kroz život pokušati da kompenzuju nedostatke i izbegnu duševnu bol koja im je zadata emocionalnim zanemarivanjem.
Mehanizmi odbrane od emocija najčešći kod osoba kojima nedostaje emocionalna sigurnost
Potiskivanje: Ovo je mehanizam odbrane kojim osoba potiskuje ili potpuno ignoriše svoje neprijatne ili bolne emocije. Umesto da se suoči sa njima, osoba ih potiskuje duboko u podsvest.
Projekcija: Ovaj mehanizam uključuje prebacivanje svojih nepoželjnih emocija, misli ili osobina na druge ljude. Na primer, osoba koja se oseća nesigurno može projektovati svoju nesigurnost na druge ljude optužujući ih da su nesigurni.
Racionalizacija: To je proces kojim osoba opravdava svoje postupke ili osećaje racionalizujući ih na način koji ih čini prihvatljivim ili manje bolnim. Na primer, osoba koja nije uspela u nečemu može reći da to nije ni želela ili da to nije bilo važno.
Verbalizacija: Ovo je mehanizam odbrane kojim osoba previše verbalizuje svoje osećaje ili misli, kako bi ih udaljila od sebe ili kako bi ih podelila sa drugima na način koji čini da se oseća manje emocionalno pogođeno.
Sublimacija: Ovaj mehanizam uključuje preusmeravanje negativnih ili neprijatnih emocija u produktivne ili socijalno prihvatljive aktivnosti. Na primer, osoba koja oseća bes može kanalisati taj bes u intenzivnu fizičku aktivnost poput trčanja ili bavljenja sportom.
Regresija: To je mehanizam odbrane kojim se osoba povlači na prethodni, manje zreo nivo emocionalnog ponašanja kada se suoči sa stresom ili konfliktom. Na primer, odrasla osoba može početi da se ponaša kao dete kada se oseća preplavljeno ili nesigurno.
Negiranje: Ovaj mehanizam odbrane uključuje odbijanje da se prihvati stvarnost ili neprijatne činjenice. Osoba može potpuno ignorisati ili negirati svoje emocije ili situaciju koja ih izaziva.
Isključivanje: To je mehanizam odbrane kojim osoba izbegava situacije, ljude ili događaje koji izazivaju neprijatne emocije. Na primer, osoba koja se oseća anksiozno može izbegavati situacije koje izazivaju anksioznost.
Važno je napomenuti da svi ljudi koriste neke ili čak sve navedene mehanizme u većoj ili manjoj meri, uključujući i osobe koje su imale odlično detinjstvo i razvile zdrave emocionalne kompetencije.
Svakom se desi da ponekad podetinji zbog nečega što ga je izbacilo iz takta ili da odbije da prihvati neki deo stvarnosti. Vrlo je ljudski iskoristiti odbrambeni mehanizam s vremena na vreme.
Mehanizmi odbrane uglavnom su nevidljivi ili automatski, i ako ih često koristimo kao način da se zaštitimo od emocionalne boli ili stresa, dugoročno gledano, mi sprečavamo sebe da se suočimo sa svojim stvarnim osećanjima i izazovima.
Ako imamo tendenciju da „bežimo“ od emocija, to je najverovatnije zato što nam je smanjen kapacitet da ih osetimo kroz telesne senzacije, mentalno dešifrujemo i integrišemo u naše iskustvo. Ova konstatacija nas vraća na poentu sa početka ovog članka, a ona glasi, kapacitet za obradu emocija i regulaciju nervnog sistema razvijamo kroz bliskost (afektivnu vezanost) sa roditeljima ili starateljima.
Ako nešto zafali u bliskosti sa roditeljima i taj nedostatak ne uspemo da nadomestimo takozvanim emocionalno korektivnim iskustvima, ostaćemo „neregulisani“ i postaćemo anksiozni, zabrinuti, nervozni, ljuti, razočarani ljudi.
Kako se otvoriti za osećanja i stvoriti uslove za emocionalno korektivna iskustva?
Prvi korak je postati svestan svojih mehanizama odbrane i prepoznati kada ih koristite. Potom je važno istražiti razloge zbog kojih se ti mehanizmi javljaju i kako su se razvili tokom vremena.
Nakon toga, ključno je raditi na prihvatanju svojih emocija i iskrenost prema sebi. To uključuje prihvatanje svojih osećanja bez osude ili potiskivanja. Kroz dubinsko razumevanje svojih emocija, možete postepeno razviti nove strategije suočavanja koje su zdravije i produktivnije.
Važno je zapamtiti da je promena proces koji zahteva vreme i trud, ali je moguća. Pomoć terapeuta ili podrška od prijatelja i porodice takođe može biti od velike pomoći u ovom procesu. Kroz rad na sebi i razvoj emocionalne inteligencije, možemo stvoriti zdravije i zadovoljnije odnose kako sa sobom, tako i sa drugima.
Autor: Sonja Velić, psiholog
Izvor: Lekari duše