Наставница Јелена: ”Неправда НЕЋЕ сломити дух нашег колектива, враћамо се опорављени и упркос ударцима које добијамо, умрежени као никада до сада”

Јелена Дробњаковић Танасковић

У понедељак почиње нова школска година. Ипак, околности у којима је дочекујемо далеко су од, како је министар просвете пожелео – свечаних. Средњошколци за први дан најављују протесте широм земље, а поједини представници синдиката тврде да се не може очекивати да школска година почне нормално.

У медијима свакодневно читамо и слушамо о новим сменама директора и наставницима који после више година рада на одређено сада напрасно остају без уговора и посла.

Једна од школа која је најистрајније стајала уз матуранте и студенте је и ОШ ”Иво Андрић” из Београда. Управо је директорка ове школе смењена, упркос вољи огромне већине колектива.

О томе шта можемо очекивати од 1. септембра и да ли се школа у последњих годину дана променила, разговарамо са Јеленом Дробњаковић Танасковић, наставницом хемије у ОШ ”Иво Андрић” у Београду.

Делује да су последње године за српску просвету изузетно бурне. Од 2023. као да нисмо имали миран и леп завршетак тог наставног дела школске године ком смо се заиста могли радовати. Како све то утиче на атмосферу у школи, на наставнике и ученике?

Последње године јесу биле тешке за просвету. У питању је вишедеценијско понижавање и урушавање. Некако смо миц по миц, увођењем беспотребне  администрације, претварани у бирократе који се лагано удаљавају од своје циљне групе – ђака. Често сам хватала себе да правим ужасне грешке у грађењу односа с ђацима. Нарочито са малим седмацима који ми се појаве у септембру у великом броју, нови, њих 130. Треба ми време да их упознам, али да бих испунила све што се у административном смислу од мене очекује, дешава се да прозовем ђака да одговара, док постављам питања записујем у ес дневнику област коју питам, опусујем његов одговор, летимично га погледам. Све детаљно опишем, јер – ко ће да ми верује када га оценим. То је страшна ситуација. То толико сломи да не могу да опишем. После те фазе сам питала саму себе – јеси ли ти нормална, како се то дете осећа, да ли је ово школа као васпитно-образовни систем, какву поруку шаљемо. Ово је нарочито тешко нама, наставницима у основној школи. То је циљ система, да нас отуђи, да нас стави на различите стране. Али постоји једна важна ствар – ми чинимо систем. И то смо схватили у овој школској години.

Има још једна ствар, осим професионално, понижени смо на свим нивоима. Ми, просветни радници, заједно са родитељима и ђацима. Као анестезирано васпитане генерације, учинило се да смо изгубили снагу. Сигурно је да је то утицало на атмосферу међу наставницима и ђацима. Мада, увек кажем да смо посебна сорта. Нама је тако мало потребно да добијемо снагу и радимо ваљано, јер радимо најлепши посао на свету.

И онда се десило чудо. Светло на крају тунела. Студенти.

Да ли нас је све што се у школама догађа на неки начин променило?

Утицај друштвених прилика није могао да не остави трага на било коју струку, а нарочито на просвету. Дошли смо до тренутка да морамо да бранимо достојанство и част професије. И показало се да смо спремни. У веома, веома тешким тренуцима, показали смо да можемо много тога. Ово што се десило на пролеће у школама је историјски подвиг.

Много тога су догађаји у школској години за нама донели. Ипак, ако хоћемо да гледамо и позитивну страну, можемо ли рећи да се ипак јединство наставника и родитеља подигло на неки нови ниво? Да је невоља донела разумевање уместо неповерења, подршку уместо осуде?

Управо се то догодило. Освестили смо да смо на истој страни. Родитељи и ми. Враћање поверења просветним радницима је најважнија ствар коју је ова година донела. И често се многима учини да више нисмо спремни за даљу борбу, да смо се уморили. Али то није тачно. Сада када више нисмо са супротстављених страна већ заједно са родитељима, још смо јачи. И морамо да прихватимо да борба за праведно друштво мења облик, али не јењава.

Ваша је школа на много начина посебна. Изузетно сте јединствени, борбени и истрајни. Чини се да је бити, како то кажете, ”Андрићевац”, посебна част. Али не само у колективу, ви имате одличан однос и са директорком која је сада, нажалост, смењена. Кажите нам мало више о Андрићу и свему што се догађало последњих месеци? 

Мало је рећи да сам поносна на људе у мојој школи. Посебни смо не само зато што смо концетрација изузетно квалитетних људи на једном месту (међу нама има педагошких саветника разних нивоа напредовања, аутора уџбеника, аутора часова на РТС планети за време Ковида, аутора семинара…), него смо више од 75 људи који су одавно препознали моћ заједништва и важност професионалног интегритета. То је наша снага. Уважавамо се, пратимо једни друге, поштујемо и волимо. 

Друштвене прилике су нас навеле да донесемо одлуку о обустави наставе. Одлука није била лака и били смо свесни ризика, али раме уз раме у идеји да ћемо само тако послати јасну поруку да смо спремни на борбу за достојанство обаразовања.

Наша директорка, сада већ разрешена са тог места, Драгана Дејановић Ковачевић је пример лидера који верује у наш позив, који уме да чува јединство колектива, који ради часно и поштено. Морам да напоменем да је њему снагу и способности препознао бивши директор наше школе, сада помоћник министра Милан Пашић и на његов предлог је Драгана постала кандидат колектива. То је важна чињеница у овим околностима. Јер смо одмах при његовом одласку имали две в.д. директорке све док после смене министра Шарчевића Министарство просвете, тј. тадашњи министар Ружић није потписао у њену (нашу) корист. Коначно је аминовао апсолутну жељу колектива и Школског одбора. Изборили смо се на челу са њом да наша школа не постане политички плен.

Драгана Дејановић Ковачевић је неговала атмосферу у школи, мотивисала људе да раде предано, са еланом. Један од показатеља је раст броја награда на општинским, градским и републичким такмичењима кроз школске године редом – прве године 505, наредне 525, а након тога чак 618 награда. И све ове награде су освојене уз одличне резултате осмака на завршном испиту, прегршт школских пројеката и наставних и ваннаставних активности, учешће у међународним пројектима као што је Еразмус уз уважавање и поштовање сваког актера у школи.

Данас смо поново у истој ситуацији. После десетонедељне обуставе наставе, а на основу инспекцијског извештаја са краја јануара, иако смо школску годину успешно привели крају, стигла је одлука о њеном разрешењу. Да успешан завршетак школске године ОШ „Иво Андрић“ није празна прича, говоре и резултати са овогодишњег завршног испита осмака и котирање школе на основу других у општини. У будућој анализи са резултатима школске управе и републичким, видећемо право стање. 

То јасно говори да њено разрешење није засновано на чињеничном стању у школи, већ на политичкој подобности и притиску споља.

Пред нама је нова школска година. Како ћемо у њу ући? Да ли можемо од наставника којима је плата одузета јер су подржали студентску борбу очекивати да буду мотивисани, да дају свој максимум, да подучавају и да уче као да се ништа није догодило?

Већ сам поменула да смо ми наставници чудна сорта. Ја сваког 1.9. са таквим узбуђењем и срећна хрлим ка школи. И кажем деци да се много радујем, мада ми једина повратна информација буде поглед кроз њихове полуотворене капке и знам колико им је та моја реченица „кринџ“. Док се полако буде, упловљавамо у нове изазове.

Наставници ће наћи снагу као што су је нашли и при завршетку претходне наставне године. Студенти су нам звезде водиље.

Мотив није да се правимо као да се ништа није догодило, већ да препознамо да смо били неопходан зупчаник у механизму који је незаустаљив. Наоружали смо се стрпљењем, ангажовали се на више фронтова и верујемо.

Шта очекујете од 1. септембра? Како мислите да ће нови почетак изгледати у вашој школи?

Почетак нове школске године ни у једној школи неће бити исти, па ни у нашој. Како ће тачно изгледати знаћемо кроз неколико дана. 

Оно што знам је да неправда неће сломити дух нашег колектива и знамо кроз историју какве резултате је дала све већа репресија. Наша борба не само да не посустаје, већ се враћамо опорављени и одморни без обзира на ударце које добијамо, умрежени као никада до сада. Љубав и јединство остају наше упориште, а наша вера у правдољубље и да добро побеђује јача је од сваке политике.

 Вредности које негујемо не могу разрешити. А ми смо наставници.